“Alah il alah!” hori se s munara

S vrha Carine pa do nakraj Luke.

Akšam. I hrpa znojnih izmećara

Ispušta krasnu iz žuljave ruke.

 

Hitno iz niskih odlaze dućana

I pravoverni na česmi mošeja

Uzimlju avdes. Nad njima, sa grana

Sevlija, guču kumre.

 

I dok s leja

I sofa miris alkatmera veje

I obasipa pendžere i streje,

I svud se “Alah” razleže, i čista

 

Neretva šumi kao bajka stara:

Mlad mesec, eno, svrh Orlačkih Para

Kô prelomljeni zlatni obruč blista.

Maza – Zbunjujući saobraćajni znaci

Autor

Vedad Šabanadžovič

Kuda ćeš sama ti što si htela
samnom svuda?
Kako ćeš ležati toliko bela
posred blata?
Kuda ćeš u tamu ti golubice
umiljata?
Mnogo je na svetu devojaka
tebe nema.
Mnoge su devojke na svetu lepe
kao ti nisu.
Mnoge se slatko i blago smeju,
tvog smeha nema.
Svima će opet doći proleće
tebi neće.
Svi braće ponekom cveće što cvate,
ja ne za te.
Sunce će mlado svakom sjati,
tebi neće.
Svak će ponekog na igru zvati,
Ja tebe neću.
Svak pesmu u srcu ponekom sprema,
tebe nema.

 

Pogledaj kroz prozor.
Sa puste ulice gledaju te odnekud moje oči.
Blago. Kao da se uče nježnosti.
Oslušni tišinu.
Čućeš moj šapat.
Tih.
Pretih.
Kao da se riječi uče govoriti tebi.

Ovo su
slatke djevojke
koje odu na premijere
naviknute biti eho,
pripremljene biti mali okrugli kamenčić u srediđtu
dodirnut u koncentričnim krugovima
dok se valovi razmiču  dalje i dalje na pučinu.
To su djevojke
sa kožom glatkom
i dušom još glatkijom
bez asimetričnih uglova.

 

pB

Ti si tu

predamnom

u svjetlosti ljubavi

A ja

i ja sma tu

pred tobom

sa  muzikom snova

Tvoja sjenka

na zidu

vrebe svaki tren

moga života

i moja lična sjenka

radi to isto

vrebajući tvoju slobodu

Pa ipak ja te volim

i ti mene voliš

kao što se voli dan

i život i ljeto

Ali kao što časovi koji se slijede

ne zvone nikada zajedno

naše se dvije sjenke proganjaju

kao dva psa iz istog okota

pušteni s aistog lanca

ali oba neprijateljski raspoložena prema ljubavi

i verni samo svome gospodaru

i svojoj godpodarici

Oni očekuju najstrpljivije

ali treperuće zbog bojazni

od razdvajanja ljubavnika

oni očekuju

da se naš život završi

i naša ljubav

i naše kosti im budu bačene

da bi ih zgrabili

sakrili ih i zakopali

u isto vrijeme

pod pepelom želja

uostatku prohujalog vremena.

 

**

28.decembra 1925.-  Tragično završio život ruski pisac Sergej Aleksandrovič Jesenjin u 30 godini.

Melodičnim  i slikovitim stihovima poetizovao boemiju i skitnju,ali i ljubav prema majci,ženama,stepi,domovini.

Slutio oluje nad Rusijom i sopstveni usud. Konflikt epohe i pjesnikove lirske duše najviše je izražen

u dramatičnim ciklusima “Kafanska Moskva” i “Povratak u zavičaj” i nizu pjesama nastalih

1924. i 1925. koje su pripremili pjesnikov tragičan kraj.

Zamisao ciklusa “Persijski motivi” i poeme “Ana Snjegina” – svojevrsni su poetski testament.

Snažno je uticao na generacije pjesnika širom svijeta.

Ostala djela:

zbrike pjesama “Zadušnice”, “Ispovijest mangupa”, “Triptih”, “Stihovi skandalista”,

“Sovjetska Rusija”, pripovijetka “Urvina”, dramska poema “Pugačov”.

**

Tim,suhim i sažetim  riječima,istrganim iz hronika, smo ispratili

pjesnika u rubrici na današnji dan. Malo smo se trudili izbjeći

stereotipe,pa nešto preinačili.

Onda se sjetismo da je Jesenjin  , jedan od navjećih  poeta svjetske

poezije i da zaslužuje više od hronološke zabilješke.Izvukosmo iz

naše sehare neke  zabilješke, upotpunismo ih činjenicama i

evo ih pred vama.

 

Kažu da smo neki naopaki,pomalo lujke i luke,a  skeptični mahalaši.

Skoro nikad  ne počinjemo iz početka,nego sa kraja ili iz sredine.

Ili pričamo okolo kere pa na mala vrata.

Imamo dobar razlog.

 

O drugima sudima po sebi.

Ništa lično , ali logično i pošteno. Što jes’ , jes’!

 

Kada nešto čitamo,ako nam početak bude dosadan,mi to batalimo.

Po zakonu poetike i tragike u srednjem dijelu se stvar zakuhava i na

kraju manje ili više urnebesno ( ponekad i užurbano i tragično) okončava.

 

Pred kraj života Jesenjin se nekako ubrazao.

Poezija  je bljeskala iz svake pore njegovog tijela.

Stihovi su se razletjeli.

Poeta se bojao da mu koji stih  ne promakne  ili pobjegne.

„Ne mogu ih zaustaviti;oni su kao navijeni stroj.“

Njegovo vično pero ih je ipak moglo kontrolisati i popisati.

Na Kavkazu ljeta 1984. izbacio je sve što mu je pritiskalo dušu.

Iz dubine duše je izronila Ana Snjegina krasotica, ne  jedna, ne dvije ,

već više grlica njegove mladosti.

Autobiografska ispovjest,mladalačke  opijenosti snježnog daha.

Ljubav i čežnja pretočena u testament  dešavanja u pjesnikovom kraju 1918. godine.

 

Koliko je taj čovjek ljubavi imao!Koliko je zanosa u sve unosio!

On se davao i davao. U istinitosti i iskrenosti nježnog djetinjeg srca predavao.

 

Nije znao drugačije.

Mnogo je to davanja.

Da li ga je to iscrpilo?

 

Većina u  Sneguljici prepoznaje Lidiju Kašinu, majku dvoje djece,

starijoj od Jesenjina devet godina.

Zar je to ljubavi bitno?

Ona je bila aristokrat,spahinica ,on seljak .

U to vrijeme nemoguća kombinacija.

 

Pa šta?

Zrela žena unosi u dušu golobradog seljačića  , nemir, nadu, putenost i

glad za ljubavlju.

To je sasvim dovoljno da poteče jedno od   najiskrenijih

i najljepših vrela ljubavnih stihova  ovog dunjaluka.

 

Kada Jesenjin pjeva Ani Snjeginoj ,on joj daje lik Ane Sardanovske

svoje prve ljubavi.

Ona se pojavila iznenada.

Nenajavljena banula u sjećanja,u taj san, ta „djevojka u bijelom“,

dok je gledao prostranu baštu,

koja se bojila mirisima  procvalog jorgovana i klepetavim trošnim vratima :

 

“Nekad sam kraj tih vratnica dvojni’

ima šesnaest godina, pre…

i devojka je – drug nerazdvojni,

rekla mi tiho i nežno: “Ne!.”

 

Revolucija guta svoje sinove,ali i ljubavi.Nema u njoj nimalu mjesta

za osjećanja.

Lidija mora da ode.Sreća ostala je živa i povela djecu na mrski zapad,

u London.

 

Tu su još i sestra i majka.

U mladosti ,on je nesretan jer,

k'tomu u snu neko veče

dobri Serjoža nam reče:

 

„Tih godina smo mi sve

a tako malo su voljeli nas.“

 

il’ nešto slično

baš o nama lično

Oh- my Lord

Oh- my Lord”

 

U poemi su konkretni muških likovi  izostali,samo neka bezoblična masa;

družbaja djelatnika revolucije.

U Jesenjinovoj   poeziji   konkretne likove imaju revolucija, žene,

ljubav, ruska prostranstva i damari.

 

Serjoža nije imao mnogo vremena za ljubavnu poetiku.

On je ljubav je živio. A riječi poklanjao  ljubavnici, sovjetskoj

revoluciji.

Zato je njegov opus ljubavne poezije malo tanji.Ali je toliko ubjedljiv

i uznosit ,da ostvaruje ono što je malo kome uspjelo.

 

Čovjek je imao damare , dert i …

 

Usadile mu ga žene. On , jednostavno , nije mogao disati bez žena.

Avanture , snovi i žene. Takve su vam poete.

I brak sa Zinaidom Nikolajevnom Rajh, sa kojom je imao ćerku Tatjanu

i sina Konstantina.

 

No,ko će sputati poetu koji juri ka  pravoj ljubavi i snovima.

 

1921. je u Jesenjinov svijet silovito banula Dankanova.

Isidora .

Mistična plesačica.

Velovi orijenta su strasnu Irkinju i  raskalašnu Amerikanku  pretvarali u  Orijentalku.

Sirtaki je činio Grkinjom.

Daire su je učinile Jermenkom.

Kastanjete španskom cigankom.

Tako su je prikazivali.

 

Malo ko pominje užasni, nemjerljivi  bol kojim je bila okovana i bijeg iz očaja u plesu tražila.

Njena sedmogodišnja kćer i četvorogodišnji sin su se udavili u Seni.

Istog dana, istog trena, hladna bujica im je pomogla da se uznesu na nebo.

Rodila je još jedno djete , ali je beba umrla neposredno posle rođenja.

Nikada se nije oporavila od gubitka djece.

 

“Liječila” se ljubavnicima, koji su bili samo uvertira za životnu ljubav sa Jesenjinom.

Hroničari bilježe samo ples, ljubavnike i šal koji se omotao oko labuđeg vrata, dvije godine po Jesenjinovoj smrti.

 

Jesenjin  je začaran, gledao  u nju kao u čudo,proviđenje.

Strast kojom je oblikovala ples, pokret koji je dočaravao maglice,

velovi koje su  nosili anđeli, dodatno su ga  sluđivali.

Nije imao izbora. Beznadežno se zaljubio.

Jesenjin je Isidoru  učinio Rabinjuškom i Kalinom.

Ona njega anđelom i đavolom.

 

Sagorjevali su i poput feniksa se rađali.

Bio je to vrijeme strasti, kada se sve preokreće u ljubavno ludilo.

Ruska stepa je to. Ona ponekad izluđuje i nosi u neke druge dimenzije.

Lutali su Podmoskovljem u prozračne ljetne vječeri , kada se zvijezde

spuštaju i miluju zaljubljenu djecu.

 

Svi zaljubljeni su djeca.

 

Otkravilo se Isidorino   srce i ona koja je „rođena za ljubav“ ,shvata

da  “najveća stvar u životu je – ljubav”.

Ona je imala 44 ,on 26 godina.

Pa šta? Jedno punoljetstvo razlike i nije neki takarli vakat.

Ljubav ne zna računati, zato je nije briga za godine.

Mi smo ubjeđeni, mi čvrsto vjerujemo , da je revolucija dala zapret toj ljubavi i oni se dvije godine kasnije rastaju.

 

Godinu dana poslije skršene ljubavi ,on je već malo umoran i odlazi majci na selo.

Budan sniva okosnicu poeme i njene najljepše stranice  .

Magličasti susret sa  Lidijom Kašinom , u čednom liku Ane Snjegine.

Na nježnim prtinama proživljenih zanosa i čežnje, leluja  život  kroz

trajanje ljubavi , snova …

 

Ti Jesenjinovi stihovi, nadahnuti Nebeskom milošću, su najljepši u

njegovoj  ljubavnoj lirici.

Teško da se mogu pronaći slični u svjetskiom razmjerima.

Mladalačka  uzdrhtalost pred novo viđenje voljene žene, gubitak daha,

zamagljen pogled, radost njihovih bestežinskih  sjećanja,

lepršaju papirom.

 

Bolne ispovijesti o neveselim životnim putevima sjetni su i pomalo tuguju.

Njeni prekori što on propada tako rano:

“za vaše pijane skandale,

cela zemlja to gotovo zna”

bole manje nego njegovo suosjećanje ,da joj je revolucija uzela

gotovo sve što je imala.

Usteže se da joj kaže da joj je uzela i njega.

Mi znamo da se podrazumjeva.

 

Njihov rastanak je  čežnja i zov daleke  ljubavi kad je ;

“dodirivao i rukavice i šal njen…”

i kada je njegovo srce tugom pjevalo.

Zbog toga se on predomislio i zajključuje:

 

„Tih godina smo voljeli sve

a Bogami su i one voljele nas“

 

1925.-revolucija Jesenjina ženi sa Sofijom Andrejevnom Tolstoj,

unukom ruskog pisca Lava Nikolajeviča Tolstoja. Revolucija želi

potomstvo dvojice velikana pisane riječi.

Čini se da je za Jesenjina sve kasno. Ali vrelo poezije ne presušuje,

već se pojačava.

U to  vrijeme ga  liječe od alkoholizma. Lijekovi i “lijekovi ” Staljina

i Staljinove „revolucije“.

 

Jesenjin se sve manje sviđa ” revoluciji “.

On je sada za nju pijanica,skitnica i probisvjet.

Njegova životna ljubavnica ga sve više vara. Izgubila je čednost kojom je on obasuo.

„Revolucija“  ga sve više steže.

On je u zamci. Nema izlaza . Nema bijega. Sva vrata su zatvorena.

 

U ponoć izmeću 27. i  28. Decembra izvršio je trostruko samoubistvo ;

presijecanjem vena, vješanjem i izgaranjem uz cijev plinskog grijanja.

Četvrto samoubistvo,prerezan grkljan su nadležni prešutjeli iz „pijeteta“ prema pjesniku revolucije.

U smrti je bio nedosljedan. Uglavnom. Nije ponio šibicu da napravi vatromet.

To bi, nekako , bilo poetičnije.

Tri samoubistva i četvrto prešućeno i nimalo poetska.

Prilog za doktorat sa mnogo nesuvislosti i obmanu.

Mnogo je to temeljitog posla za jednog „mentalno oboljelog“ i

„pijanicu“.

Garantujemo da mu je „revolucija“  pomogla, malo

više nego što treba, da se preseli tamo odakle joj neće riječima

kvariti “harmoniju”.

Poslijednja pjesma je u nedostatku tinte  ispisana svojeručnom venskom krvlju:

 

“Do viđenja

 

Do viđenja, dragi, do viđenja;

ti mi, prijatelju, jednom bješe sve.

Urečen rastanak bez našeg htijenja

obećava i sastanak, zar ne?

 

Do viđenja, dragi, bez ruke, bez slova,

nemoj da ti bol obrve povije –

umrijeti nije ništa na ovom svijetu nova,

al ni živjeti baš nije novije.

**

Nažalost svi su ga prijatelji izdali i oblatili.

„Morali su“ :  majka / ljubavnica revolucija naložila.

 

Mi ga nikad ne bi izdali.

Nas su učili da se žena ljubi .

Domovina , rod i  prijatelj  se ne izdaju.

 

 

 

Jednom u čas tužan noćni, dok razmišljah, duh nemoćni,

nad knjigama koje drevnu nauku u sebe skriše,

bejah skoro u san pao, a neko je na prag stao

i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše.

„Posetilac neki – šanuh – kucnuo što može tiše,

samo to i ništa više.“

 

Ah, sećam se toga jasno, beše zimnje veče kasno;

svaki tinjav odsev žara utvare po podu piše.

De čekajuć, srce snažim u knjigama zalud tražim

za Lenorom bol da blažim. Ime koje podariše

njoj anđeli, divna draga kojoj ime podariše

anđeli, nje nema više.

 

I šum svilen, šumor tmurni, šum zavesa tih purpurnih,

neslućenom, čudnom strepnjom obuzima sve me više;

da umirim srce rekoh: „To zacelo sad je neko

na pragu se mome steko, kucnuvši što može tiše,

posetilac neki pozni, zakuca što može tiše

na vrata i ništa više.“

 

Najednom mi strepnja minu i zureći u tamninu:

„Gosparu il gospo – kazah – ne ljutite vi se više,

bejah skoro u san pao, neko od vas na prag stao

i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše,

da i ne čuh“… Tad mi ruke vrata širom otvoriše –

samo mrak i ništa više.

 

I dok pogled tamom bludi, bojazan mi puni grudi,

slušajući, sanjajući, snovi mi se teški sniše,

i zagledan u tišinu, samohranu pustu tminu,

„O Lenora“ reč jedinu, izgovorih tiho, tiše,

„O Lenora“ odjek vrati što mi usta prozboriše,

samo to i ništa više.

 

Vratih se u sobu svoju a duša u nespokoju.

I uskoro nešto jači udarci se ponoviše.

„Na prozoru, u kapcima, mora biti nekog ima,

miruj srce, da u njima vidim kakvu tajnu skriše,

miruj srce da uvidim kakvu tajnu oni skriše,

vetar samo, ništa više!

 

I otvorih kapke tada, kad ulete iznenada

lepršajuć gordi Gavran iz dana što srećni biše,

gospodski ga izgled krasi, pozdravom se ne oglasi,

niti zasta, nit se skrasi, dok mu krila se ne sviše

povrh vrata, na Paladin kip mu krila se ne sviše,

slete, stade, ništa više.

 

Videć pticu ebonosnu, osmeh tužno srce kosnu,

zbog važnog i strogog sklada kojim lik joj sav odiše.

„Mada ćube čerupane – rekoh – plašljiv nisi, vrane,

što sablasan traješ dane sred žalova noći, kiše –

kaži kakvim imenom te sile pakle okrstiše?“

Reče Gavran: „Nikad više.“

 

Začudih se vesma tome, odgovoru prejasnome,

mada smislom reči ove meni malo jasno biše:

al priznajem, nema zbora, ne čuh takvog odgovora,

i ne videh takva stvora crnih krila što se sviše,

zver il ticu čija krila na Paladin kip se sviše,

s’ tim imenom „Nikad više.“

 

No Gavranu s’ kipa bela ta reč beše mudrost cela,

reč jedina s’ kojom mu se misao i duša sliše.

Nit rečju tom zbor mu presta, nit pomače on se s’ mesta

a u meni sumnje nesta: „Svi me znanci ostaviše,

odleteše i on ko i Nade što me ostaviše.“

Reče Gavran: „Nikad više.“

 

Čuvši, duhom sav uzbuđen, taj odgovor brz, rasuđen,

„Stvarno – kazah – to što zbori, reč jedinu nikad više,

valjda reče njegov gazda, zlom sudbinom gonjen vazda,

dok sve misli koje sazda u jedan se pripev sliše,

tužbalicu mrtvih nada i dana što srećni biše,

tužni pripev: „Nikad više.“

 

Ali Gavran, stvor stameni, tužnu maštu bodri meni,

naslonjaču ja približih vratima što mogah bliže,

i glave na plišu sjajne, mnih znamenje tako tajno

u govoru svom nejahno nosi tica ta što stiže,

šta sablasna i odvratna, stara tica koja stiže,

misli, grakćuć: „Nikad više.“

 

Sedeć, slutnjom srce morih, i ni reči ne prozborih

tici čije plamne oči do srca me prostreliše:

i u misli zanesena, meni klonu glava snena

sa uzglavlja tog svilena gde svetiljke odsjaj sliše,

prileć neće nikad više!

 

A vazduh sve gušci biva, kao miris da razliva

kadionik kojim anđo kadi sobu tiho, tiše

„Nesrećniče – viknuh tada – božija milost to je rada

da ti dušu spase jada, uspomenu da ti zbriše:

pij napitak sladak da se na Lenoru spomen zbriše.“

Reče Gavran: „Nikad više.“

 

„Proroče il stvore vražiji, đavole il tico, kaži,

zaklinjem te nebom sklonim i Gospodom ponajviše,

dal’ ću dušu namučenu priljubiti u Edenu

uz devojku ozarenu koju svi mi snovi sniše,

uz Lenoru kojoj ime serafimi podariše?“

Reče Gavran: „Nikad više.“

 

„Sad umukni, kleta tico, – skočih, viknuh – zlosutnico,

u paklenu noć se vrati, u oluj i nedra kiše!

S’ tamom crno perje spoji, beleg laži gnusnih tvojih,

samoćom me udostoji, vrh vrata ne sedi više;

izgled i kljun tvoj ukloni što mi srce ojadiše.“

Reče Gavran: „Nikad više.“

 

I Gavran, stvorenje žalno, sedi stalno, sedi stalno,

krila mu se oko bledog Paladinog kipa sviše,

oči su mu zlokob prava, ko zloduha koji spava,

svetiljka ga obasjava i sen mu po podu piše:

duša mi se od te senke što se njišuć podom piše

spasti neće – nikad više!

 

 

 

 

Ovdje, ko s platnā, plamti podnev žuti,

I sam se vazduh, ko tuga, jedva sluti,

U punoj tišini  gdje lebdi, vojska

Zakriljena, vrane parka Voroncovskoga.

 

No trošno lišće iz otprije dana

Za lakte, dlanove, žute od duvana,

Kači se, i u lokne zamršene

Pusta šikara ruke mi udjene.

 

Otišla tako daleko od doma,

Ko letjelica od aerodroma,

U gustoj magli u mrak otplivana…

Živa sam, mrtva, u lišću ili travama?