Category Archives: Umjetnost

Srce je moje skršeno, a tebi je ime Lelija.
I ovog proljeća žubori potok kao i proljetos
Kada si ti bila u Rastušju.
Gdje si, Lelijo, gdje si?
Vrbe uz potok rastu mekane kore.
Proljetos
Sjeđasmo ukraj potoka: Ti i ja.
Ustavši odrezah granu vrbovu
I sagradih sviralu sitnu,
Ja, Lem.
Kada ti dadoh sviralu
Potok je žuborio, žuborio:
Ti si u sviralu svirala
Kao vjetar što dolijeće s bregova.
Ja, Lem,
Nagnuh se, kradom, nada te:
U njedrima tvojim mirno, mirno ležahu
Dva mala, bijela janjeta.
Gdje si, Lelijo, gdje si?
I ovog proljeća žubori potok kao i proljetos,
Kada si ti bila u Rastušju.
Srce je moje zgaženo, a tebi je ime Lelija.

Ja sam reč koju izgovara Priroda,
Pa je zatim povlači
I krije u dubini svoga srca,
Da bi je ponovo izgovorila.

Ja sam zvezda
Pala sa plavog šatora
Na zeleni sag.
Ja sam ćerka tvari
Što ih zima nosi u utrobi,
Proleće rađa,
Leto uzgaja,
A jesen uspava…
Ja sam poklon zaljubljenih;
Ja sam svadbeni venac
I poslednji dar
Što ga život daje smrti.
Ujutro s povetarcem zajedno
Najavljujem dolazak svetlosti,
A uveče je sa pticama ispratim.
Idem u korak sa livadama
I ukrašavam ih bojama;
Udišem vazduh i opijam ga
Svojim mirisima.
Dok mirno snivam
Gledaju me bezbrojne
Oči noći.
Budim se da posmatram
Jedino, blistavo
Oko dana.
Pijem vino rose,
Slušam raspevane kosove,
Plešem uz lelujave trave.
Uvek naviše gledam
Da svetlost spoznam,
A sopstvenu senku ne opažam.
To je mudrost velika,
Čoveku zasad nepoznata.

Ljubomoran, nemiran, ali ne od onih grubih

Volio me je kao svoje kosti

Ali moju bijelu pticu ubi

Da ne pjeva o prošlosti

O zalasku ude u moju sobicu:

”Voli me, smij se, piši stihove!”

A ja zakopah veselu pticu

Iza starog bunara, pokraj jove

Obećala sam da neću plakati

Ali srce pretvorih u stijenu

I, čini mi se da su moji sati

Ispunjeni jpesmom ptice ubijene.

Ona sređuje svoju kosu, svake nedelje,

uredno.

Bez obzira da li izlazi,

ili ne.

Trči, pod balastima teretanom,

za njega.

Vježba mnogo, zaista

blesavo.

Kreira gastronomska zadovoljstva,

garnirung

sa obožavanjem, ljubavlju,

i preciznošću.

Odjeva se kako on misli,

da je poželjno.

Tragajući za njegovim željama

pobuđuje njegove vatre.

Posmatra i izigrava

dio njegovog srca.

Sanja da će dobiti

njegov djelić.

Jednog dana.

Osmjehuje se kada joj se učini

da je dovoljno blizu,

čeka strpljivo zrenje,

nažalost.

Ušetao je u spavaću sobu,

jednog dana,

U prepun kofer spakovao njeno srce.

„Zbogom”,

rekao je. „Ne mogu ostati”, reče,

„Ostavljam te.

Danas”.

pB

U ružicasti vagon sa plavim jastucima
Sešćemo, zimi, pa na put!
Biće nam dobro. Gnijezdo sa ludim cjelovima
Skrivaće svaki sanjivi kut.

Sklopiceš tada oči, da  kroz prozor ne vidiš
Sav cudovišni onaj puk
U kom se mrzovoljno, ispunjava te da se groziš
Crn demon ceri, crni vuk.

Tad će ti iznenada pecnuti obraz nešto.
I sićušni poljubac vratom će tvojim vješto
Potrčati, ko pauk hud.

Rekavši: “Traži”, ti ceš pognuti glavu k meni;
I tražićemo dugo tu bubu, zaneseni,
– A ona će da  luta svud…

pB

Jedna Crnkinja, kojoj demon tijelo trga,
Hoće da okusi tužno dijete svježa ploda,
Nevinu zločinku u haljini punoj rupa,
Pa se sprema bludna za lukavstva podla.

Na trbuh poleže dojke ko životinje tmaste,
Srećna da je gola, pa rukama bjesnim
Žuri raširenim nogama u čizmama tjesnim,
Od čijeg izgleda zadovoljstvo njeno raste.

Pa kraj belog tela, vitkog ko u gazele
Što drhti, na leđa poput ludog slona
Izvrnuta, čeka i divi se, pokazujuć bjele
Zube, naivno se smješeć put dečjih prepona,

I, otkrivši  je na nogama gde leži nevoljka
Žrtva, crnu kozu ustreptalu ispod runa gusta,
Primiče joj nepce do nestvarnih usta,
Blijedih i ružičastih kao biserna školjka.

pB

Moj svet se sastoji od misli mutnih,

od srca pometenoga,

od onoga što u bolu dokučim,

moj svet se sastoji od nedorečenoga.

Moj svet se sastoji od sumnje u Boga,

od priželjkivanja

da ga ima negde gore,

od prigovora njegovim zakonima,

njegovoj volji da čovek bude stvoren.

Moj svet se sastoji od nespokojstva,

od prezanja pred svačim,

u njemu su i skrušenosti blage svojstva

i pobuna

što čovek prođe tek što zakorači.

Moj svet se sastoji od onoga

što se misli kad je ponoćna tama,

nestalniji je moj svet od dima,

od tuge tiši.

Stotinu vasiona svet sad u meni ima

i stotinu krugova čistilišnih

Onaj slavuj koji celu noć je plak’o
Za decom – il’ možda za draganom vene –
Do nebesa cvili. On liči na mene,
Jer i moja tuga bezmerna je tako.

Svirepa nam sudba sličan udes sprema;
On, usamljen s bolom kao i ja poje.
Ni ja nikog nemam, samo srce svoje,
Mišljah za boginju da samrti nema.

Jer ko bi verov’o – ah ta vera vajna!
Da dva oka što su kao sunce sjajna,
Zemljom pretvore se, zemlja da ih skrije!

Sad znam šta u knjizi sudbine mi piše:
U jadima svojim uviđam sve više –
Da na ovom svetu ništa trajno nije!

Moje pesme
stidljivo kucaju na tvoja vrata
da se pred tobom poklone:
hoćeš li mi otvoriti?

Moje pesme imaju
zvuk svile poput šuštanja
tvoje haljine u predvorju

Moje pesme mirišu
kao ljupki zumbul
u tvom vrtu.

Moje su pesme u boju
krvi odevene, u boju
haljine tvoje
šuštave i sjajne.

Moje najlepše pesme
blistaju, one su kao ti!
Pred vratima stoje da ti se poklone:
hoćeš li mi otvoriti?

Sedamnaest leta već nebo rudi
što nikad zgašen od početka gorim,
al’ kad se mišlju o svom stanju morim,
osjećam usred plama mrazne studi.

Izreka, da se dlaka prije ćudi
menja, je prava; i s čuvstvima sporim
nagnuća Ijudska ne popuste; gorim
čini ih teške koprene hlad hudi.

O jao, kad će onaj dan da svane,
da motreć kako bježe moja ljela
iz dugih muka i ognja se selim?

Hoću li ikad vidjet one dane
kad će se slatki izraz lica sveta
očima svidet baš koliko želim?