Category Archives: Umjetnost

Koliko dugo mogu biti zid, odbijati vjetrove?

Koliko dugo mogu biti?

Praviti rukom zaklon od sunca,
zaustavljati plave munje hladnog mjeseca?

Glasovi usamljenosti, glasovi patnje
zaogrcu moja ledja, neminovno.

Kako ih umilostiviti, njihovu malu uspavanku?

– Koliko dugo mogu biti zid oko mog zelenog vrta?
Koliko dugo moje ruke
mogu lijeciti njegov bol? I koliko jos moje rijeci
mogu biti na nebu sjajne ptice utjehe, utjehe?

Strasna je stvar
biti toliko otvoren: to je kao da je moje srce
stavljeno na lice i seta svijetom.

Ima slovo tajno O sebi što šuti

Tajni su mu snovi Tajanstveni puti

Zbog tog slova čudnog odagnasmo ptice

Zbog njega smo sada nagrdili lice

U snu mekom lakom letimo ka plavom

Probudi nas zemlja S krvavom smo glavom

Zbog tog slova dragog živimo od snova

Da nas slovo ovo na javi

Ne ostavi?

Da li si mogla da zaboraviš
da je tvoja ruka nekad u mojoj ležala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
sa mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava,
čitavo jedno kratko proleće
ogrtač sreće mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svet, nekad mirisan i raspevan,
sad siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i naših malih ludosti?
Zlo koje jedno drugom nanosimo
vreme briše i srce zaboravlja;
ali časovi sreće ostaju,
njihov sjaj je u nama.

Mjenjajući rublju za tumane,

svog mjenjača danas ja zamolih

da mi kaže kako ću da šapnem

lijepoj Lajli na persijskom volim.

Rekoh tiše nego vanjski vali,

upitah ga od lahora blaže

da mi šapne kako lijepoj Lajli

reč “poljubac” nježno ja da kažem.

I upitah još, a prepun srama,

duše pune neodlučnog boja,

kada sa mnom Lajla bude sama

kako da joj kažem da je “moja”.

Odgovori kratko mjenjač meni,

o ljubavi riječi tu ne zbore,

o njoj tek su uzdasi skriveni,

o njoj oči ko dragulji gore.

Poljupci su strasti bezimene

a ne riječi u grob urezane,

poljupci su ruže raspršene,

latice na usni rastapane.

Suvišne su za ljubav poruke,

od nje same gori se i zebe.

“Ti si moja” – neka kažu ruke

što skidahu crni zar sa tebe.

Sve slomljene, nezgrapne stvari,
predmeti trošni, stari,
plač deteta nekog kraj puta,
ta škripa kola što smeta,
i teški korak orača
što gaca po zimskoj bari,
tvoj lik mi vređaju koji
k'o ruža sred srca mog cveta.

Jer previše je gruba uvreda ružnih stvari;
da mi je da ih sagradim sve iznova
usred leta,
da zemlja i nebo i voda –
k'o zlatan kovčeg se žari
za moj san o tvom liku
koji k'o ruža sred srca mog cveta.

Za ženu priznajem samo kurvu

Poštene nek se ne naljute,

Jer zbog njih izgubih svu radost svoju,

Zbog njih izgubih svoje pute.

Kurva mi dade sve sto joj tražih

Sve slasti jedne žene

I nikad ne pokuša da mi ukrade

Ni delić uspomene

Uvek je volela da me nadje

Okruzena čašama vina

I nikad ne pokuša da se snadje

Da bi sa mnom dobila sina

Za ženu priznajem samo kurvu,

postene neka se ne naljute..

Od ove magle, danas tako guste,
Sve ulice se čine kao puste.
Pa ipak, iza te zavjese sive
Hodaju ljudi,
I ulice živē.

I blizu tebe možda neko ide
Baš istim putem.
Ali s maglom je sliven
Potpuno za te i tebi sakriven.

Pjevaj, pjevaj! Na kletoj gitari
prsti tvoji igraju i kruže.
Zagrcnuo bih se u dimu i jari,
moj poslednji i jedini druže.

Nek ti oči na grivnu ne sleću,
nit na svilu što blista beskrajno.
Tražio sam u toj ženi sreću,
a propast sam našao slučajno.

Nisam znao da ljubav duboka –
zaraza je, da je kuga … stijrela.
Prišla je i zaklopljena oka
banditu je pamet oduzela.

Pjevaj, druže, nek se vrate dani
i negdašnje naše zore plam.
Nek poljupcem ona druge hrani,
preživelo đubre, divni šljam.

Ah, zastani! neću da je diram.
Ah, zastani! ne kunem je ja.
Daj mi da ti o sebi zasviram
na debeloj žici koja sja…

Blista mojih dana kube jasno,
u duši je još zlato starinsko.
Mnoge cure ištipo sam strasno,
mnoge žene u uglu sam stisko.

Na zemlji je još istina živa,
opazih je i ja detinjim okom:
ližu kučku dok joj se sok sliva
svi psi redom, na juriš i skokom.

Ljubomoran – zar da sam na tebe?
Zar ovakvog da me snađe jad?
Naš je život – postelja i ćebe
Naš je život – poljubac i pad.

Pjevaj, pjevaj! Ruke neka mašu:
kobni zamah – kobi će doneti…
Čuj … nek idu svi u … pivsku flašu…
Nikad, druže, ja neću umreti.

Vinut iz dima kao celac suvi
Zvezdani potok posuklja u ništa.
Klupko klizača izvrnuto u vis,
Kuća se sa zvonkom noći klizalište.

Klizaču, stupaj ređe, ređe, ređe,
U trku seci, sputaj krake duge.
Na okretu se ureže ko sazvežđe
U nebo Norveške škripanje šlicuge.

Vazduh ko gvožđe za noć je pribijen.
O klizači! Tamo nikoga ne brine
Što je, ko orbite naočarke zmije,
Na zemlji noć, i ko kost domine;

Što kao jezik psa ptičara susta
Mesec uz kopcu smrznut; što su svima,
Ko falsifikatorima, nalivena usta
Lavinom leda što duh obuzima.