Ima slovo tajno O sebi što šuti
Tajni su mu snovi Tajanstveni puti
Zbog tog slova čudnog odagnasmo ptice
Zbog njega smo sada nagrdili lice
U snu mekom lakom letimo ka plavom
Probudi nas zemlja S krvavom smo glavom
Zbog tog slova dragog živimo od snova
Da nas slovo ovo na javi
Ne ostavi?
Da li si mogla da zaboraviš
da je tvoja ruka nekad u mojoj ležala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
sa mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava,
čitavo jedno kratko proleće
ogrtač sreće mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svet, nekad mirisan i raspevan,
sad siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i naših malih ludosti?
Zlo koje jedno drugom nanosimo
vreme briše i srce zaboravlja;
ali časovi sreće ostaju,
njihov sjaj je u nama.
Mjenjajući rublju za tumane,
svog mjenjača danas ja zamolih
da mi kaže kako ću da šapnem
lijepoj Lajli na persijskom volim.
Rekoh tiše nego vanjski vali,
upitah ga od lahora blaže
da mi šapne kako lijepoj Lajli
reč “poljubac” nježno ja da kažem.
I upitah još, a prepun srama,
duše pune neodlučnog boja,
kada sa mnom Lajla bude sama
kako da joj kažem da je “moja”.
Odgovori kratko mjenjač meni,
o ljubavi riječi tu ne zbore,
o njoj tek su uzdasi skriveni,
o njoj oči ko dragulji gore.
Poljupci su strasti bezimene
a ne riječi u grob urezane,
poljupci su ruže raspršene,
latice na usni rastapane.
Suvišne su za ljubav poruke,
od nje same gori se i zebe.
“Ti si moja” – neka kažu ruke
što skidahu crni zar sa tebe.
Sve slomljene, nezgrapne stvari,
predmeti trošni, stari,
plač deteta nekog kraj puta,
ta škripa kola što smeta,
i teški korak orača
što gaca po zimskoj bari,
tvoj lik mi vređaju koji
k'o ruža sred srca mog cveta.
Jer previše je gruba uvreda ružnih stvari;
da mi je da ih sagradim sve iznova
usred leta,
da zemlja i nebo i voda –
k'o zlatan kovčeg se žari
za moj san o tvom liku
koji k'o ruža sred srca mog cveta.
Za ženu priznajem samo kurvu
Poštene nek se ne naljute,
Jer zbog njih izgubih svu radost svoju,
Zbog njih izgubih svoje pute.
Kurva mi dade sve sto joj tražih
Sve slasti jedne žene
I nikad ne pokuša da mi ukrade
Ni delić uspomene
Uvek je volela da me nadje
Okruzena čašama vina
I nikad ne pokuša da se snadje
Da bi sa mnom dobila sina
Za ženu priznajem samo kurvu,
postene neka se ne naljute..
Od ove magle, danas tako guste,
Sve ulice se čine kao puste.
Pa ipak, iza te zavjese sive
Hodaju ljudi,
I ulice živē.
I blizu tebe možda neko ide
Baš istim putem.
Ali s maglom je sliven
Potpuno za te i tebi sakriven.
Krajolik bez premca, to je tvoja duša
Gde idu ljupke maske, plešu krinke,
A svi, dok zvonka lauta se sluša,
K'o da su tužni ispod čudne šminke.
Premda u pjesmi sjetno titraju
Dobitna ljubav, život dnevnog sjaja,
U sreću kao da vjere nemaju ,
A pjesma im se s mjesečinom spaja.
Sa mjesečinom i tužnom i lijepom
Od koje ptice sanjaju u boru
I vodoskoci u zanosu slijepom
jecaju, vitki u svome mramoru.
pB
Vinut iz dima kao celac suvi
Zvezdani potok posuklja u ništa.
Klupko klizača izvrnuto u vis,
Kuća se sa zvonkom noći klizalište.
Klizaču, stupaj ređe, ređe, ređe,
U trku seci, sputaj krake duge.
Na okretu se ureže ko sazvežđe
U nebo Norveške škripanje šlicuge.
Vazduh ko gvožđe za noć je pribijen.
O klizači! Tamo nikoga ne brine
Što je, ko orbite naočarke zmije,
Na zemlji noć, i ko kost domine;
Što kao jezik psa ptičara susta
Mesec uz kopcu smrznut; što su svima,
Ko falsifikatorima, nalivena usta
Lavinom leda što duh obuzima.
Pjevaj, pjevaj! Na kletoj gitari
prsti tvoji igraju i kruže.
Zagrcnuo bih se u dimu i jari,
moj poslednji i jedini druže.
Nek ti oči na grivnu ne sleću,
nit na svilu što blista beskrajno.
Tražio sam u toj ženi sreću,
a propast sam našao slučajno.
Nisam znao da ljubav duboka –
zaraza je, da je kuga … stijrela.
Prišla je i zaklopljena oka
banditu je pamet oduzela.
Pjevaj, druže, nek se vrate dani
i negdašnje naše zore plam.
Nek poljupcem ona druge hrani,
preživelo đubre, divni šljam.
Ah, zastani! neću da je diram.
Ah, zastani! ne kunem je ja.
Daj mi da ti o sebi zasviram
na debeloj žici koja sja…
Blista mojih dana kube jasno,
u duši je još zlato starinsko.
Mnoge cure ištipo sam strasno,
mnoge žene u uglu sam stisko.
Na zemlji je još istina živa,
opazih je i ja detinjim okom:
ližu kučku dok joj se sok sliva
svi psi redom, na juriš i skokom.
Ljubomoran – zar da sam na tebe?
Zar ovakvog da me snađe jad?
Naš je život – postelja i ćebe
Naš je život – poljubac i pad.
Pjevaj, pjevaj! Ruke neka mašu:
kobni zamah – kobi će doneti…
Čuj … nek idu svi u … pivsku flašu…
Nikad, druže, ja neću umreti.
Pod zvijezdama su legla brda i poljem niske razbacane kuće
Iz plave tame stabla strše
Na cesti više nikog nema
Cesta stala
sa zaronjenom glavom u mrak bezglasne doline
U noći stabla maknuti se neće
Tek nebom sporo i bez šuma koracanje zvijezda