Pravo u magiju Homerovog mraka
ispod crvenog fenjera od hrama
ja levat a ona kraljica
žurimo ka ljubičastoj lampi tananoj
umiljatoj muzici besrama.
Ona stoji preda mnom u svjetlu
pridržavajući parčiće žada
čednosti akrament poprilično načet
a oči oči crne sve dok zora
ne okonča dugu noćnu prazninu.
Tada, kao puž na violini, sklupčam se
dok se njeni poslednji tonovi bibaju
u meni, Habakuku, meštru svih grešnika.
Šopenhauer je mrtav, besramnica
odlaže lautu.
pB