Lord Bajron – Kad rastasmo se tada

 

Kad rastasmo se tada

uz muk i suza breme,

a bol nam srca savlada,

na vrlo dugo vreme,

bled, hladan, obraz ti posta,

ko led sam celov tvoj;

a meni tek tuga osta

kroz ceo život moj.

 

Tog jutra rosu ledenu

sred svog osetih čela

ko hladnu strepnju jednu

što obuze me cela.

Ti skrši zavete svoje;

sad mnogom pripadaš, znam;

kad ime spomenu tvoje

i mene samog je sram.

 

O tebi priča svud bruji,

za me posmrtno zvono;

kroz srce jeza mi struji:

što te ljubljaše oni?

Ti nikome od tih ljudi

ne beše tako znana;

bol osta sred mojih grudi

i večno živa rana.

Bookmark the permalink.

Komentariši