Aleksa Šantić – Gospođici

 

Nekada sam i vas na koljenu cupkô,

i donosio vam slatke šećerleme,

i ljubio dugo vaše plavo tjeme,

i čelo, i lice nevino i ljupko.

 

No dani su prošli k'o rijeka nagla,

k'o trenutni snovi, kao puste varke;

Sad na vašem licu sjaj mladosti žarke,

a na mome jesen i turobna magla.

 

Ja znam, vaše srce sada vatrom gori,

moje hladna zima okiva i mori;

Vaše oči sjaju k'o dva neba plava,

 

a moje su mutne kao magle sinje…

Mladost, ljubav, oganj, sve u grobu spava –

po kosama mojim popanulo inje…

 


											
Bookmark the permalink.

Komentariši