Jutros je kuja pri štali,
gde rogoz se zlati pod gredom,
oštenila sedmoro mladih,
riđih štenadi redom.
I jezikom, sve do tmine,
mati ih češljala nježna;
od trbuha njene topline
voda se topila snježna
A uveče, kao i vazda,
kad koke na legala kreću,
tmuran je stigao gazda
i strpao štenad u vreću.
Trčati snjegom je stala
sledeć mu tragove hoda
i dugo uz val do vala
hladna se mreškala voda.
A kad se od trcanja vruća
i znojna probi kroz sjene,
njoj se mjesec vrh kuća
ko njeno pricini štene.
U plavet je zurila jasnu
i cvilila nasred druma,
a mesec na putu kasnu
sakri se iza huma.
I tiho, kao kad s brega
za bacenim kamenom kreće,
ko zlatne zvijezde sred snijega
kotrljahu oči se pseće.