Frka Frkica – II Epizoda

III Epizoda

 

Dvije godine sam bila zombi .

 

Buđenje, štala , krave, đugumi, kobila,Podrhrastovi, Bjelave, škola i obrnuto.

 

A onda dođe srednja. Ja htjela u realnu, a mater i otac me turnuše u trgovkinje. Kažu prije ću hljebu doći.

Popstala sam cinik.

Kontam, šta će meni hljeb kad mlijeko muzem.

I mislila sam,srednja škola će nešto promjeniti.

 

Ništa osim jednog.

I to nagore. Počela sam bujati. Sise mi rastu, sa sisama i ja. Momci se kofrče oko mene, a ja nemam đugum da ih zveknem. Ali imam dobro centriran  štos.  Džugumi ih ojačali. Kako ne bi. Pet godina dvaset pet kila ,  piklićka od trisetpet, svaki dan, tegari. Zamah i hek , pravo u sridu. Posred nosa.

Prestali me zvati Džugum frka.Kažu bolje mi pristaje Frka krvavi štos. Meni svejedno, samo da me  se ti glupani lakog uma klone .

Sve djeviojčice spuco neki drmoguz , pa se klibere, hihoću, gurkaju se i namiguju bez veze. Osjeti se crvenilo i miris uspaljenih hojdanica. Počeo ih svrabež proganjati.

U meni ništa. Damara nema. Dole led ledeni, ko da jabukov sok,  jako izvađen iz frižidera žuborim.

Brat dorasto za kobile i džugoma. Ja ohanula malo. Samo muža i timarenje postali moj posao.

Joj ljepote. Rahatluk.

 

Sjednem  na ljuljačku , vezanu za trešnju i satima se ljuljam. Ljuljam i ljuljam. Misli nemam.

Letim i propadam.Dižem se i padam.Dok mi se ne zamanta.I počnem povračati. I  povraćam trianest godina svojih i ono jutro.

 

Svaki dan isto. Jutrom i večeri. Prije i poslije škole. Ljuljačka . Povraćanje.

 

Hojdana nikako da se sredi. Ima je pa je nema par mjeseci, pa je evo dva puta mjesečno. Ja ciklus zvala  pogančerka. Uvijek me nspremnu nađe. Jal u klupi , jal na cesti. Ne boli me . Ni sekunde, ali krvari ko dva preklana kurbana. Ništa ne pomaže. Znala sam obadvije sokne  sfurati u gačice i ništa. Curi li , curi i prska ko iz nosa mazluma kojeg se ja dočepam.

 

Mogli su, da su bili pametniji , blentovije skontati gdje stanujem. Od škole do kuće put krvavi trag cestu  bilježio. Tačno po sredini džade. Tada nije bilo saobraćaja, a ja išla sredinom da me šta ne satare. A mene satrao monstrum posred srede.

 

Ha dođem kući , prestane. Kod mene sve nešto naopako. Rano sam počela, a nisam znala šta sam počela. Sada znam šta mi je početo, ali kasno da ispravim.

 

Umjesto da se krv ulicom primiri , ona divlja , a kod kuće ni mukajet.

 

A onda sam prestala povraćati dok se ljuljam. Skontala dva rezona. Nemam ja toliko  haljinki koliko ih mogu iskrvariti i ispovraćati. Ako krv ne mogu kontrolisati jer imam jako srce, vala mogu povraćanje jer imam jak probavno- mokraćni trakt. Monstrum ga ojačao.

 

Samo sam trebalo skontati kako nači način i skrenuti misao od povraćanja.

 

Razlog mi sam prišao.

 

Jeste, najiskrenije ,  sam mi prišao.

Sjedimo nas tri na zidiću ispred škole pušimo. Ko šljivi profesore. Vrijeme liberalizacije školstva.

Propušila se pa šta. Nisam se prokurvala ili propila. Ili nešto gore. A mogla sam. Tako je najlakše more ubijati. Ali moje , znam ništa neće srediti.

Po običaju , isključena , gledam u zemlju i razmišljam koliko sam kriva u svemu onome što se desilo , osim što sam imala pišulju.

Jedna sjena pade mi na kose  i prije nego dignem  pogled čijem jedan umiljat glas:

-Izvini , Djevojčice , mogu li dobiti malo vatre? Zaboravih šibicu.

Htjedoh nešto lajnut , ali mi mozak sveže riječ. Prvi put od kada znam za sebe.

Dignem pogled i jedn anđeo me gleda i skoro stidljivo se smješi.Bože mili , koliko su lijepi ovi tvoji anđeli, pomiuslim i zebezeknem i ukočim se.

Anđeo se poče okrećati da odi , uz riječi:
-Izvini nisam te htio prepasti i smetati.

Preomrsim:

-Ma ne smetate vi mene , ma na, ma evo šibice. Ma ne znam šta mije, ma zamislila se…

 

Joj glupače ma ne , me ne , ma ne. I ni jedne više. A najljepše i najnježnije biće koje su ikad

moje oči gledale se meni obraća i moli me za uslugu.

Uze šibicu,pripali. Vidim cigare bez filtera. Mislim neobično. Ko još puši te cigare bez gaća, ali nekako sam sigurna da njemu pristaje.

Trenutak prije nego mi vrati šibicu, zastade , duboko uzdahnu. Znam , sigurna sam nije zbog duvana. Još dublje uzdahnu i zagleda se u moje oči. Vidim uvlaći se u moju dušu. Ja se crvenimi stid me je šta će tamo naći.

Njgove oči se boje tugom. Jedna kravava suza sa strane srca mu kliznu i on je upi ljubavničkim usnama- Ne znam odakle mi taj izraz. Nikad ga prije nisam čula. Drugoj plavoj , iz drugog oka ne dade da kane.

Reče mi :

-Oprosti mi  Mila.

Primi me za ručicu , poljubi vrhove prstiju.

-Ne boj se Malena, sve će biti u redu. Srešćemo se opet.

Još jednom me pogleda , mnogo suza u očima , kao da želi da me svaka od njih upamti. Okrenu se naglo i ode. Meni se činilo da su mu se ramena malo tresla. Čini mi se da je suze brisao. Čini mi se da je iza ugla zastao i satima povraćao.

 

Ali ko sam ja da mi se to sve čini. Samo nesretno dijete kome su utrobu čerečili.

 

Taj susret , te oči mi nisu danima , mjesecima izlazili iz glave.

 

Čim sam došla kući , zafrljačila sam torbak , i na ljuljačku. Ljuljala se i ljuljala, satima. Zvali su me na večeru, nisam se obazirala. Zvali su me spavanje , nisam ih čula. Jutro je svanulo , nisam se prestajala ljuljati.

Ljuljala se i ljuljala i imala osjećaj da je moj anđeo sa mnom na ljuljaški. Da mu u krilu sjedim, a on me zagrlio , nježno i čvrsto , i dječije i ljubavnički. I ne da da mi se neko zlo  dogodi. I govori mi:

 

-Ne boj se mila , ja sam tu.

 

 

 

 

 

 

Bookmark the permalink.

Komentariši