Oni jašu Mojsije harmoniku baca / IX Epizoda

 

Epozoda  IX

 Oni jašu

 

Danas nam je dosta tri konja. Deba zahvalno gleda, još nije upoznao Zemljotrsku ni sebe bajonetiro. To znači da nije ni armiji bio i da još fura sa Ankicom.

Ne boji se on konja. Jok. Može ih on gladit timarit,ljubit,u čelenku zveknut,al'uzjahat;jok nikako.Boji se visine sve što je više od stolice, jok  visoko i jazuk .Uzjahat ne ide, to je ambis,ni sa stola ne smije pogledat. A samo koji dan prije se ničeg nije bojo.

To mu Feđa poručio poslije prve harmonike u snu poručio i na mrtvo ga uplašio. Sanja on leti nad Bjelavama  ko ptica, ko kobac prvi i koke ganja. Jedna mu se plaho dopala, prsata i guzata i jaka u nogama ,  a i snažna.Prava kokara. Takve on volio jer mogu mnogo toga izdurat, ne može ih čovjek tandarat koliko one modu durat , a samo kleknu i pomalo krila šire.

Njemu ko u inat zapadale one slatke, niže i vitkije.Nije on njih birao,one njega birale.A on na priliku i nepriliku mnog fizičkih značajki od Lenjog  jamio. Skonto fol;što ti koke ganjat kad mogu one tebe. I još se pride zatelebaju,pa moš svašta nešto šaretiti.

I tako leti ;došo do Điđikovca , ustremio  se na kokaru samo što je nije jamio i samo što ne leti perje kad jedan glas odnekud sa visine prozbori:

_Deba , najdeblji molim te ne penji se na konja  ili na cigančicu najebo si ko žuti. Ko bi gori sad bi doli. Ko bi doli gori pristaje.

Deba konta otkad se to Njegoš njemu javlja, njih dvojica smrtni neprijateli od kako ga onaj istraživo.A on, evo leti po Bjelavam živ i zdrav i pomalo ili po puno takari, što onaj nije znao ni umio. Nikad onu stvar probo nije,a  ni okusio.Kod njega žene tuknule,nisu se podugo kupale.

A onda mu se prikaza Feđin lik i skonta da mu se ovaj sveti i da ga zamajava.Samo što mu to u mali mozak bljesnu,on se pokuša koncentrisati na letenje i pikiranje na kokaru,ali dockan bilo.Heknu on iz sve snage o điđikovačke geledere.Na mjestu mrtav.

Vidi skupili se ljudi oko njega ,smiju mu se i upiru prstom na njega.

-Hoš se ti špradt sa mrtvima.

Skonto Deba da ga to mrtvaci napadaju,Neki ga luđak sve špicokama u jetru puca.Boli ga jetra ko da mu u nju bajunet krahaju.

Azrail samo što nije uzeo mjeru, Deba ostaje Deba i zombijima se tuče ,i psuje takari im sve živo i mrtvo:

-Samo se vi zezajte.Ako ikad ostanem živ sve ću vam ženskinje:

Takariti, taslačiti (tatlačiti), tandarati,

-Akšamirati,alotrijati,amalgamiti,amaliti,anabazirati, anđelkisati,arlekiniti,ašikarati(ašikiriti), ažbahirati

-baildisati, baždariti, beštijati,bezubiti,bezumiti,blondisati,bubati, bubačiti, bubati, bubnjati, bubrežiti, bucati,

-capiniti,cecati,centifolijati,ciganiti,cjepati, cjepkati,crnorupičariti.

Pobjegoše aveti ko lude,nije Deba stigo dalje od slova ce ,a bilo mu se zameračilo da nabraja.Imo je on u rezervi još hejbet naziva za ovu nenadmašnu blagodat,ali čeko da se Mojsije opet našali i da mu uzme milju.

Kako ih je danas bilo četverica ,a najdeblji otpada to znači jahat će Herco,Lenji i Dobri. Mojsije nikad nije bio kad su se jahali đugum  konji sa pašinog brda.Nije te sreće bio,a i krilo se to od njega,od Frkinog belaja i nestanka.Posto još moralniji stroži.Ne bi im dao da jašu.Šta će,morali kriti,a njima se jahanje omeračilo.

„Ma ne mogu ja to,tuđi konji,krađa je ovo,šta će ljudi reći.“

-„Tovari Hercu.“

Deba sluša i tovari hercatog tovara..

Jašu oni na konjima,konji vrani,lip'saneri.Ne zna se koji je ragastiji,krezaviji i ruberkulozniji,Podugli glave ko da su prinčevi ili minimum oberštumfireri.Deba se ukočio ko pritka i voda konje ko pravi oberlajtnatov konjušar.Joj da ga Ankica vidi odmah bi se udala za njega.Aha,

Ne znamo ko je ubacio ovo aha.Da li se to neki konj iskašljao,da li je potkovica i asvalt klepila i se udud šali nismo mogli dokučiti.Ali ni pominjati.Odmah bi Deba počeo preoklinjanje nabrajalicama i eto uskog grla.

Jašu oni od Hrastova do Bjelava.Šapa na prozoru prvog sprata pogledava.Kuće mu preko puta stanice milicije.Sjedi i bleji:

„Odakle vam konji,dobri ljudi moji?“

Lenjem lenjo objašnjavat. Deblji kao ne umije,ali se samo pravi važan.Herco se smotao oko konja,prvi put jaše i puno ga strah ovakvog jahanja,a i konja ali neće da prizna.Sav pozelenio.

Šapa im se nešto prije požalio da mu treba savjet u vezi neke ženske:

„Ima kont,a dugo nisam bio seksualno aktivan,pa sam malo nervozan.“

„Koliko je to dugo“ ljubazan je Dobri.

Šapa zamuckuje ne može da se sabere i sjeti.

„Šta mučiš momka, vidi se da nije bio seksualno aktivan od kada se rodio, a i mozak muotada baš ne raducka ponajbolje.“

Deba  je kai i uvijek vrlo konstruktivan.

„Naći ćemo neko rješenje“ tvrdi Lenji.

I odjednom se raspričo:

Jednoć, Oma ,ja  i najdeblja konjina Deba  bili u posjeti jednoj u bolnici. Bolnicu niže ginekološke, u onom vaktu, preko puta , bocu više pionirske , gdje lavovi riču i ne daju insanima spavat vas cijelu noć i ovi postali nervozni.

Možda je zbog tih lavova rat izbio, Rikom ljude izbezumili,  a jednog proljeća to nesnošljivo postalo. Sjeli ljudi da se dogovore šta im je raditi, ovo dalje više vako ne m're. Nikako da se dogovore. A takarli je, mogo bi jedan narod nestat.

Recimo one porosim lepo nikad  nismo mogli razumjeti. Uvijek nešto prosim, prosim, mi davali i davali,a oni opet i opet, prosim i prosim. Nama dosadilo naučite po naški molim. Jok neće da čuju. Ograničeni tovariši neki, tovar bio kenjac ostao.

A opet nam to prosim tako nježno, prefinjeno i zavodljivo bilo kad ga šapuću neke mojce, sonje, biserke i ditkice. Njihovo prosim šen krat  lepi i prosim ubavo mili ili prosim još samo ah… joj mamo mamice. To nam nije bilo žao. Nisu morale prositi, toga ah šta mi radiš jedini, šenkrat ubavo prosim, kod nas ima koliko god neka hoće.

Zbog nas u onu zabit, partizansku bolnicu Franja u duševnu umobolnicu pretvorili. Sve malene Mojce, Sonje, Biserke i Ditke, pride neku Alenku zbog sramote i beznjedonosnih razloga opće opasnosti po dolželu zanavik zatvarali.

Ono zbog polnog općenja sa tujincima  u sindromu : amore de la heraldika bosnia nisu pominjali, sramili se. Zatvarali i elektrošokove davali, hipofize odstranjivali.

Muškarci ih njini nikad nisu posjebuvali, po naški imali,po mom takarili. Zbog toga smradaju, a nama ne treba nam njihov smrad. Bolje što odoše, odahnusmo nema više prosidba, malo im uvijek bilo.

A za ono zavodljivo prosim ubavo mili moj smo našli lijek i čaru da se ništa ne otkrije. O tome ne smijemo ni jene lanut. Miogla bi umobolnica Franja jope proraditi.

Cigare njihov izum a oni stvarno misle da u kutiji sedam in pedeset toliko cigara ima. Pa ti zlo ne misli, koliko su hablečine bili. Blečci, uvijek namrgođeni ko da im tujini žene tandaraju; namah onoj majci zvijeri evropi na takarenje prilježiše.

Onoj ženskoj, nije od mojci i ditki, ali da je voljela je joj, mamo maice jeste, plaho; iznenada pozlilo.To omina Kosa bila.Druga i kratka priča. Ništa opasno , kažu hećimi, prehlada neka i pogledavaju nebo kako se plavi i kako ga rumenilo zalazećeg sunca obliva.

Kad oni tako kažu nikad ne izađe na dobro. Ako promrmljaju nije loše ili nije najbolje, to se nekako pregrmi. Kada se proderu ništa opasno  ili neko bude natakaren pa rikne, ili neku opasnu boljku prihefto i samo plaho natandaren kopni i riknjava.

Ništa opasno je: Riknjavae neminovnus poetica garantus.

Zadeverali se Oma i Deba oko, dijagnoze.Ja se nisam petljo.Prilego malo na dnu noga bolesnuc.Taksi me izmorio.Oni sve viču Glava boli,ljudi moji! Hem rukopis nečitljiv ,hem neki stranjski zbor, miriše na latinluk.

Ne gledaju žensku što se baildiše , samo zinuli u dijagnozu. Možemo li je posuditi malo, odgovor i ne traže,  trk do  Mojsija. Taksi pred vratima za svaki slučaj čeka.

Kaže Deba : Mojsije ti si najprviji od svih ćafira moš li nam ovo čitabe protumačiti.

U anamo onu materinu grmi Mojsije ali viri. Nisam ti ja pisar od vakih slova. Idemo Hercu on je latinluk živi ,ukoliko mu herc dozvoljava.

Herco kaže njemu pismena nepoznata nema takijeh u radosnim vijestima. Idemo kod Lenjeg on pantomimu vrsno zna možda nam nešto išareti.Zaboravili oni da su ga zaboravili u taksiju.Zadrinco čoek,jurnjava taksijem ga načisto obandačila.

Kad Lenjeg skontaše samo ga nogom na ulicu izbaciše.Ipak se povratiše,raja je. Vrnuše se,pokupiše ga i kod Dobrog. On ih čeka,hinjski se smiješi i notes knjigu , mali pojmovnik iz prsluka vadi, prirasto mu srce, i oni gedaju šta piše:

  1. RIKNJAVAE NEMINOVNUS POETICA GARANTUS HABITUS SCIENTIE ET  ASTRIS –  med./ lat. dijagnoza (dg.)  mrijeti se mora poezija slijedi, tijelo nauci i zvijezdama; smrt neminovna;  laički rikno ti ne rikno riknućeš, a onda ti nauka i zvijezde sude ( a borami i vlast; to ne piše, logično se podrazumjeva)

E jes mu onaj hećim mnogo pametan , mogo je kratko i jasno reći : rinknućeš stara sad pa sad, takariš zvjezda i nauku;još dodaju:

Petrović Petar Njegoš:  on se nije ženio. Hadum dokazano. Kako neće  tuberan bio, u tujini po kojoj je svoje balege sijo, nije lijeka našo. U nekom kamenjaru daleko od hećima rikno.

Tako to usud radi. Ti zlo siješ i pjesmama hoćeš narod nevini , braću da istrijebiš. E pa vidi kako se kusi trijebe.

Da li je ovo kvintet klapa pojila , duet Debe i Oma tarabukovao ili samo Deba izšargijo ne sjećamo se.Lenjeg u fiziku nećemo mješati.A mojsije nije ponio,znači nije ni bacio harmoniku.

Ode konzilij svoju dijagnozu hećimu da predstavi i da on muhur na nju opiči.

A u sobi jako ona ženska umrla. Samo oči zatvorila , zaspala i usnila. Sad  na nebu sanja i vidi:

Joj, mamo mamice blentovija i lakrdijaša daleko mi kuća od njihove. Svijet take više nikad neće roditi,a ovaj ih neće primiti.

Bila je to Kosa Omina djevojka.Predivno čeljade.Sa nam se družila malo više od godinu dana. Da nije bilo njjene ljepote i  nepatvorene čednosti ne bi znala da se sa nama druži.Uvijek dostojanstvena ,mirna i smjerna činilo se da je nekako gurnuta u stranu.

Znala je da nije.Samo su se jahači malo izmicali da na uprljaju tu čestotost i blagost.Djevojčica mila je imala  devetnaest godina kad smo je upoznali.

Duga jako duga skoro crna kosa do po leđa je davala raskoš njenom vitkom  i oblom tijelu.Bila je visoka preko sedamdeset in sto centimetrov tako da je malo njih moglo gledati zeleno plavetnilo što sija nebeski mir.Ne zbog visine,nego zbog smjernosti kojom je sakrivala pogled i sve zemaljske odlike.

Nismo  previše okusili i omirisali njenu dobrotu,misli smo ima vremena.Da smo znali ono što mladost ne zna ,manuli bi se gluparenja i đardiinskih snoviđenja i posvetili bi se grlici koju je nebo uzelo jer mu je ta umilnost nedostajala.Ili ne bi; i pustili da sve ide svojim tokom.Teško da smo bilo šta mogli učiniti.

A možda je ona znala više nego mi.Možda nas je štitila da se previše ne zaljubimo u nju i da nam bude nepodnošljivo kad nas napusti,.Tada nismo bili svejsni koliko nam je teško pao rastanak;ili tihi odlazak njen.

Iskreno,mislimo da je njena smrt bila ona nevidljiva naprslina na skupocjenoj vazi koja se sama od sebe urušava. Zatim je Frkina bol tu pokotinu učinila malkice vidljivijom,zatim je…

Nećemo preskakati,sve po redu.

Kosa je umrla petnaestak dana nakon Frkine udaje i godinu dana po izlasku Luce na pozornicu.

Da li je jedna ljepota i čednost  morala mrijeti da bi je druga zamijenila,to nismo znali!

Lucini putevi su  tada i sporadično još par puta okrznuli živote konzilija i ašik ljuba.Izuzećemo djecu sa ljuljačke iz ovih razmišljanja.

Da li je stid od rođenog oca što je našao u neprimjernom vremenu i  mjestu sa sumnjivim tipusima otpustila kočnicu i njen život munjevito gurmuo u ambis smrti?

Možda se onog jutra kada je otac :

-Ćerku za ruku, konja pod ruku  u  jedno od auta vodi je kući, degenek, ispitivanje i spavancija. Tim redom i nikako drugačije.Vidi molim te , osilila se cura malodobna, ona se obnoć skita, a babo rinta. Ne ide to tako. (Lucin nalog)

nešto desilo što će poremetiti njeno krhko biće i učiniti mnoge mladosti neizmjerno tužnim?

Od nestvarnog jutra boli i svejtlosti Kosa  se povukla u sebe.Sve rjeđe se družila sa bilo kime, osim sa nama.

Više je nisu interesovale “uobičajene” stvari i odnosi.Školu je zapustila i crpila je radost i život u igrarijama budalaša. Činilo se da i roditeljsku kuću izbjegava.Oma skonto da joj roditelji brane druženja sa nama. Počela se uključivati u ritam mikrokozmosa đardina kojim smo lutali.

Mi smo je u duši zavoljeli i snove o njoj iskrili, misleći da će biti “naša”,nalik nama i da ćemo pobijediti njen strah.

Nažalost nismo bili svjesni da ona nije imala straha,već se pripremala da nas napusti,a da nam to ničim ne najavi.

Da li smo zbog toga ljuti na nju?

I jesmo i nismo.

Jesmo jer nam nije dopustila da od nje ukrademo i naučimo mnogo toga što smo kasnije sa mukom spoznali.Jesmo, jer nam nedostaju nječe oči i blagost.Jesmo jer nam je uskraćena njena milost.

Jesmo jer još nismo naučili da plakanje nije vrijedno.

Nismo jer smo je imali i uživali u njenom društvu.Nismo jer toplina koju nam je poklonila bila je dovoljna da izduramo bar neko vrijeme zaštićeni  njenom svetošću.

Nismo,jer znamo da nas je voljela ,da nas i danas sa neba  gleda i zemaljski konstatuje:

Joj budaletina, ljudi moji.Ali neka ih,dobri su oni, predobri. Svi oni su bili ljubav moja.

I zaista koliko god idiotski se konzilij ponašao u vezi dijagnoze,ljekari su ti koji nisu mogli definisati Kosinu  bolest .Liječili je aspirinima i svježom havom.Kažu mala prehlada.Nisu mogli utvrditi ni razlog smrti.

Tako da ni sada, decenijama poslije, mi ne znamo od čega je umrla prva grlica koja nas je napustila.

Samo je odlepršala dok smo mi mahnitali.

Takvi smo vam mi, mahniti.A kako čovjek neće biti mahnit i komad budale kad voli ko konj,a voljen je ko delfin.I kad okolo lepršaju grlice ljepše od snova.I umiru.I kamen i santa leda bi pomahnitala od ljepote đardina i ljubavi naših.I tuge.

Nemamo ni pretpostavki  zašto je otišla. Nemamo pametnije pomisli nego:

-Možda je nama , hudima,  došla meleka da nam pokloni milost  i nebeske darove.Kada je svoj naum učinila,mislila je da je došlo vrijeme da se vrati kući, brižnom Nebeskom Ocu.

Dvije nesreće jedna za drugom su poremetila jahače.

Frku nam je zvijer otela, Kosu su anđeli sa sobom poveli.

Dvije grlice su nam ukrali  a mi nismo mogli ništa učiniti.

To je sada manje važno.Sretni smo što su bile sa nama i zato osjećamo svaki dašak i treptaj koji su nam poklonile.Sretni smo što smo ih voljeli i što su nam ljubav poklanjali.Mi smo svoje djevojčice sa ponosom urezali u srce i u duši im milujemo seni.

Mislimo se da će nam pomoći da se sretnemo,tamo gdje je vječna muzika i ljubav.

I onda neko jadikuje nad svojim ili nečijim životom.Život je jedan i treba ga živjeti punim plućima,ne danas ili sutra,več juče ili prekjuče.Danas ne postoji,a budućnost je neizvjesna i daleka.

(Ovo je dio  stručne dijagnoze jahačkog konzilija za njihovo mahnitanja.)

 

Bookmark the permalink.

Komentariši