Zvono na vratima…
Čudno.
Pred vratima nikoga nema.
Ulice opustjele. Liju one beskonačne, hladne septembraske kiše , koje kažu da je ljetu odzvonilo i da se insani pripreme za ledene dane. Objema nam se učinilo.
Obadvije , ko najveće frajerke , pomislile , evo njega.
Jes’ kako ne. Nije levat , po ovom kijametu, iz topla kreveta i uzavrelih, uzbibnanih grudi i skuta mislit na nas.
Sada bi se najradije malo odmoritla druženja sa Lucom i pošla doma. Ali ko će po ovom kijametu , nosa promoliti. A i on me zamolio da je pripazim dok njega nema. Kaže malo je bolešljiva i treba joj pomoć. Nenametljiva. Ko ja sam usamljena i treba mi društvo.
Lukav je ovi naš Dobri i brižan.
Zna da sam ja usamljena , da usamljenija ne mogu biti. Zna on da me od njega niko dotako nije. Zna das i dan danas patim za njim. Ali eto imali smo to što smo imali, pa nam se izmajklo, pa smo ponovo imali mnogo toga, ali nije nam suđeno bilo da život provedemo zajedno. A opet ni jednu noć ne zaspem da da se ne pomolim za njega, Toliko mi je ljubavi nježnosti darovao da ne mogu misliti da da je prava ljubav imalo drugačija.
Onog moža i ne računam.
Njega su mi uvalili , a da me nisu ni pitali.Morala sam poći za njega , da mi otac ne ubije mog Malog Princa, jedinu ljubav moju. Želio se svetiti. Sin moje majke nije i njegov sin. On je moj i maksumčetov polubrat. ja njega zovem maksmče iako je stariji tri godine od mene i veći deset , centi i teži deset kila i koji pride. Vidi razlika ista kao u njega i Luce. samo u kontra smjeru. Šta ćeš?
Tako sudbina pomiješa karte. Ko da se zajebava sa nama.A opet ispada da je sve to radi ljubavi i nas samih. A mi ljudi ko ljudi, pravimo izbore. Mislimo činimo to radi našeg dobra igriješimo.
Majka mi na samrti priznala , one godine kada je moj otac Mito , ubio moga brata.Svisnula načisto za sinom. Jedino dobro , ovom gradu, koje joj se desilo bilo je sa Dobričinim ocem.
Hude li sudbe. Valjda to tako biva. Ista krvca se dopadne i zavede istu krv. Nema bitno ako se pravi nered i tragedija. Ako tuge bude toliko da se više ne može podnijeti.
A opet i neka. Ostanu sjećanja. Bilo je toliko ljubavi i ljepote da se tegobe i boli mogu i moraju pregrmjeti. Nastavi se živjeti i sanjati prošli dani. Iako boli, sve bih ponovila.
Ova Malena kmezava ko neka velika beba. I teška brate. Ima je , što jes jes. Osam banki u kg. i koji pride.
Ne znam kako oni moj Dobri ovo savladava.
Jes moj, ne dam joj ga. Prvo sam ga ja imala , pa ga poslije nisam imala. I ona ga ima, pa ga nema. Hem viša od njega dese centi minimum i deset kila baška mu se viška natandari. Nisam je ljubomorna na nju. Imala sam svoje vrijeme. A oni su nekako , više par. Čisti su ko malo jkoji par. Joj, mogu modliti kako izgleda kako je to kad oni vode ljubav. Nekako mi uvijek na pamet padnu labudovi . Nije bitno, bijeli ili crni. Njihova ljubav to je čista poetika. I epika.
Dobri uvijek u nekom poslu.Traganju. Uvijek je ogio ne znano kamo i vraćao se umorniji i tužniji. Nikad nije pričao o tim lutanjima. Ali znam da su ga boljala. kada bi se vratio sa , samo bi me zagrlio. Nježno , ali čvrsto, ako da se boji da ću mu pobjeći. I Osjećala bih titraje njegovog srca kao jecaje neke.
Kada bi zaspao , ponekad bih čula šapat, ali vrisak :
-Bože mili, ne može se to više podnijeti.
Mene bi neka duboka tuga safatala i tada bih mu poklonila život da sam mogla. Onda bi vodili ljubav, očajnički kao da nam je poslijednji put. Zapravo , kad bolje razmislim , mi smo uvijek tako vodili ljubav.
Pitam je što ga pušta da lunja, znam da je voli više nego sam sebe.
Kaže:
-Moram… morala sam , radi njegovog dobra. Ne puštam ga , nego ga otjeram , svake godine krajem avgusta. Kažem posao i zavjet ne trpe muškarca u mom životu.
-Kakvog dobra bona. Jebo te , da prostiš i posao i zavjet.Nađeš čo'eka ćivota, jes’ da je djetetu nalik, i ti ga tjeraš. Matere mi , nisi normalna.
-Ko mi kaže. Ti ga imala, pa se udala. Radi njega, da mu se zlo ne dogodi. O on, ništa ne govori, ali znam da misli , da bi sve zajedno predeverali. I znaj da te volio i uvijek će te voljeti. Nekad te iz ljubomore, valjda, pomenem i falim. Te ovaka si , te onaka si.
On ni jedne ne progovara. Šuti. Samo mu o lijevom oku zaiskri ona suza. Izdajniča. Od ljubavi. On tada okrene glavu na drugu stranu. Ja nikad ne mogu da vidim da li ta suza klizne , ili je on usnama upije. Tada se okrene, zagrli me, čujem da mu srce drhti i jeca. Poljubi me i kaže mi volim te Malena. I osjetim da me neizmjerno voli , ali da i tebe još uvijek voli , barem kao mene.
-Aha, kako ne.
Kažem ja , a cvjetam kao bulka na mjesečini, jer znam da Luca govori istinu. Nikad žena u životu nije slagala. Nevina i naivna kao janje. Kao Isus kome se zavjetovala.I prelijepa. Kad nekog Stvoritelj podari milošću , onda ga zaista podari. Samo , nekako mi je žao. Znam ja, i ona zna sve je u parovima. Neće izaći na dobro.
Kad je bila djevojčica izgubila je dragog , jedinu ljubav svoju. Trinaest godina je umirala i Bogu se molila da je uzme, da ode njemu. Srce je zaledila i stavila ga u gradsku hladnjaču. I još se zavjetovala, da je nijedan drugi muškarac neće dotaći.
A onda došo ovi moj, ovo moje maksumče, ovi moj Mali Princ i smunto je. Što bi mahalaši rekli, imao je naopak ulet. Sam samcat po ledenoj jesenjoj kiši, usred mraka , kada su i ulične pse beskućnike sklanjali po podrumima i šupama, unio joj pet metara drva i tri tone ćumura. I normalno , slomio se. Svako bi se slomio i sigurno ne bi ni pola unio.Skoro da je umro. A ona ,dobrica , nije smjela dozvoliti da još jedno dijete radi nje zagine.
Zaboravila sve. I zavjet i svijet , i grijeh i čednost i gola legla pored njega , da ga ugrije, da ga spasi. I spasila ga. I zaljubila se u to dijete. Bilo je to tri godine prije nego su se zaveli. Ne znaju ko je koga zaveo. Ona kaže desilo se , on šuti . Ja mislim on je nju zaveo dobrotom i čedmošću. A onda pomislim , a možda je i ona njega zavela svojom nevinošću i milošću. Ne znam , ko od njih dvoje ima naivniju i čistiju dušu.
Ona ko da mi čita misli, nastavlja.
-Mlađi je , mila moja, trianest godina od mene. Nemamo mi, nikad nismo imali budućnosti. Naša nada je došla slučajno. Meni su rekli da ne mogu zanijeti. Kao djete , dole operisala cistu.Tada se to radilo kamenim sjekirama. A eto desilo se i dobismo dijete i umri nam ta sreća, ljepotica naša. I za nju , po rođenju rekoše neće dugo . Da Bogdo izdrži tri mjeseca. A ona nam poklonila četiri godine mamina duša jedina. Nedostaje mi Frkice, boli me koliko mi nedostaje. Srećom neću ni ja dugo. Mislila sam odmah za njom . Ali znam da bi ga to dokrajčilo. Preda mnom se pravi hrabar, kao ne tuguje toliko za svojim čedom. Da meni bude lakše. A znam da je volio najviše na svjetu. Baš koliko i mene. Hoću da se malo privikne da ću i ja skoro optići, pa odugovlačim.
Priča žena,skoro mirno. Vidim duša joj se lomi , a neće da zaplače. Ako krene neće tri dana prestati, a on može svaki čas doći ,.Obečao joj večeras do ponoći eto njega.
Skorom će ponoć mislim ja , pa je pitam:
– A ti ? Šta s tobom? Zar za tih vaših trinaet godina nisi ni jednom pomislila , a šta sa mnom mili moj.
-Jesam i nisam.Nije to bilo trinaest godina, mila moja. Bilo je to trinaest dana svgusta svake godine. To mi je moralo biti dovoljno ljubavi za čitavu godinu sanja o nama, o njemu i našoj ljubavi. Kada je bio sa mnom, nije mi padalo na pamet da planiram bilo šta. Kao ću bona, milom djetetu uništiti život.
-Milo dijete , a jedino si njega u životu imala.
-Desilo se Frkice draga.Ne znam kako , ali se desilo. Grijeh je, to bio veliki. Grize me savjest i ne da mi mira. Svaki veče se molim Bogu da mi oprosti. I znaš šta. Kada pomenem grijeh maleni anđeo moj se uvijek nasmiješi i pa uozbilji i kaže mi:ne boj se mila, ja sam ti sve grijehe oprostio. I Bog Milostivi će.