Bleki – Ovi dana sretoh smrnost , zaboravljenu još od rata.

 

 

 

Krhka ružo

 

Mila

Prijateljice , Ljubavi, Miljenice, Čedo moje, Krhka ružo, Princezo,Malena,Prelijepa ženo

Oprosti mi

 

Nisam bunovan , ni u groznici ( pretpostavljam).

A opet ne znam šta pišem?

Pismo. Oproštaj. Dodatak testamentu

 

 

Ovi dana sanjah  smrtnost , zaboravljenu još od rata.

 

Nisam je se uplašio. Prigrlio sam je.

 

Prije nego me dodirnu dobrota tvoja rado bih je prigrlio.

 

Otišao bih na onaj proplanak, sjeo ispod nekog stabla.

Onog mog trešnjinog nema. Zlobnici ga nestadoše.

Ali ih ima od divljih jabuka i krušaka.

 

Našao bih o koju djevičansku ljubičicu da mirišem

Pričao sam ti, sretnik sam ja.

Poželio sam mila tamo da odem. Da me niko ne nađe.

 

Sjeo bih.

Sastavio bih ruke na stomaku , ne na grudi.

Grudi su mi prebolne.

I zbog kašlja i  prošlosti.

 

Prste lijeva ruke ljubavi bih ukrstio sa prstima , desne ruke  one od dobrote.

Postajući smrtan , shvatih i zbog tebe me bole grudi  mila.

 

Gledao bih u plavetno Nebo i bio u dilemi.

Gore ili dole?

Gore je privlačno i spokojno.

Gore me čekaju.

 

Predvečerje je.

Moj najdraži dio dana. Kao i veče. Kao i jutro . Kao i podne.

Zapravo moj najdraži dio dana je čitav dan.

Suncem ili mjesecem obasjan. Čak i kad obalci plove meni je najljepši.

U svakom prelijepom danu ja snove i ljubav polažem.

 

Predvečerje je.

Nedaleko od mene Modra rijeka je okupana suncem koje u njoj ponire ,

da traga za   novim danom .

 

Za mene , moje snove i ljubavi.

 

U momentu zlaćana sjena miluju zakutke mojih očiju .

Iz njih se po poljani prelijevaju snovi i likovi meni najdražih bića.

Iskre na ljubičicama ,kao odbljesci snova u svijetlosti dana koji nestaje ,

vodeći mene  u  vrijeme koje nije sa ovoga svijeta.

 

 

Onda bih ugledao jednu jedinu kapljicu rose , kako mi na ruku polako klizi,

miluje me, ko grlice dah. .

Okrenem dlan , nježno polako , prihvatim je.

Kap blista u ljepoti  duginih boja, tako čedna i moćna.

Kapljica  a život.

I još vidim , u njoj se kupa tvoj lik.

 

Ukočih se.

Pa ja još imam neke stvarčice za obaviti, ovdje dolje.

Još u meni  snova i ljubavi ima.

Moram , makar još koji dan prboraviti dolje.

I dolje  mi se nadaju.

 

Odjednom se smrtnost malo od mene  udaljuje.

Ali ja je vidim. Nije daleko.

Kao da mi kaže:

-Nemaš ti vremena maleni. Pazi šta ti je raditi!

Ne znam šta joj reći.

Ja ništa ne znam osim ljubav voditi i o njoj sniti.

 

 

Smrtnost klima glavom i osjetim joj  misli.

-Živi! Moj poklon za Krhku ružu.

I ode.

 

Ne znam da li sam sretan ili tužan.

Išlo mi se ,

ali kako ostaviti tebe ,

prelijepa ženo?

 

Bookmark the permalink.

Komentariši