Frka frkica – II Epizoda / Treći dio

Poslije razvođenja mlijeka, nazad kući, pa trk u školu. Druga smjena,  joj miline. Ali tada kasnim na večernju mužu, pa opet trk uz Podrastove , pa uz Sedernik do Pašinog brda.

Moja škola na vrhu Bjelava bila. Ime imala po onom guslaru i jezikoslovcu. Sada zamislite od Brda do Bjelava pa curik svaki dan dva puta. Nije čudo što sam ko grančica bila i što sam sporije rasla i pupala.

Završim večernje timarenje i hranjenje krava i kobile, i to je moj posao bio.Nemam vremena ni da učim. Ne znam kako sam sve petice imala.

Uveče najčešće zaspim i prije večere; od umora je ne mogu dočekati.Samo sjednem na krevet da se odmorim, tada nije bilo dvoseda i troseda. Minderi . I da je bilo mi ih ne bi imali. Kako sjela tako zaspila.

Nekad mi dođe da plačem iz čista mira. Nikad ja ne zaplačem. Valjda ostavila suze za kasnije, kada potrebnije budu. Tada toi nisam znala; ja se pravila jaka.

Dijete mislilo;  neko će joj zahvaliti . Niko nikad ni jedne riječi, ni mater koja me iskreno voljela. Ja ovde radim i rintačim za nas, a sestre nikako da pomognu. Starija se sprema za udaju, sramota da je mladu svijet vidi da se đugumima po mahali vija. Onoj drugoj babo nije dao da se đugumima lomata; kaže ne da on ljepotu svoju da đugumima ljepotu kvari.

Tako majka i ja rintačimo, ona u onom higijenskom ribaj i peri i rintaj. Kaže najgore joj ćenife raditi. Što se ova gradska stoka može unerediti to ni hajvan ne može. Uglavnom druga smjena od dva do deset. Odgovara joj.  Skuva ručak . da Mito ima šta jesti ka dođe umoran sa posla.

I otac radi i dobro zaradi. Ali sa društvom sve u meanu  propije. Ostalo mu časti . U naše zarade nikad nije dirao. Radije bi ostao kod kuće i danima iz kreveta ne izlazio, ali našu “milostinje“ nije htio primiti. Muško je on, može sebi zaraditi.

Zbog posla , malo umorna i nervozna. Zbog rintačenja i nepomoći bijesna na sestre, oca i mater. Zainatila se ja , neću ko oni da pričam, maeana, drugari, spijem, tatko, da znaeš , denari, propie.

Nikad nisam ko sestre rekla:

-Tatko si  svoji denari propi u meana sa drugari.

Još mi nešto svako malo o ubavosti dojdeju. Kakva vas ubavost našla , a dijete od trinaest godina u rudnik kao Nana crnči. Vi pomislili baba neka.

To ja vas namjerno izazivam, čitala ja Zolu i njegovu Nanu. Voljela čitati, a negdje se potrefila ta knjiga i ja je pročitala. I tek tada vidjela šta je jad i bijeda. Pola knjige nisam razumjela, vremenom mi poslije sve u glavicu stalo. Zainatila se ja da ću ko ovi sa Bjelava da pričam, ako mognem i bolje i pismenije od njih. Pazim na onu njihove slabosti : ć. č. đ. i dž. i dz.

Nekad mi to promakne. Ne bunim se, ima u tom nerazlikovanju neke mekoće, blagosti i miline. Nisam načisto kojoj ću se vrsti, kad odrestem, prikloniti. Mekoći ili tvrdoći.

Jedno jutro, od umora,  oči nisam mogla otvoriti. Pavlovljev refleks me vodio u štalu.

Odjednom me nešto s leđa ščepa. Neka sila grozna. U sjeno iza krava u mrak me baca .Ne vidim ništa, samo sam ukočena od straha, ne znam šta se dešava. Nešto ogromno me pritiska.

Pokušavam da  ogromno  dagurnem i vrištim. Ne mogu sto me , dvjesto kila pritisnulo i ne pušta. Rukom me za grlo neka ručerda oritisnula ,ne mogu ni vrištat,  ni disati. Drugom mi rukom pod haljinicu do gačica dolazi i trga. Ja izbečila oči. Ne shvatam šta se hoće, samo znam da to ništa dobro nije.

Vremena od  đuguma nisam imala da mislim na bilo šta drugo. Krave, mlijeko, đugumi, škola .krave , spavanje. Ne znam kako sam odličan đal bila , vremena za učenje nisam imala. Više sam voljela knjige nego učenje. Ne znam zašto o tome mislim kao da se ništa ne dešava.

Neka bol , Bože mili ,neka nesnosna bol,  me dole gdje se pišam,  dere , hoće utrobu da mi ko komarca zgnječi. Hoću da vrištim ali ne mogu, neda katil ovi. Grizem ga, ne pomaže, samo mi utroba još više gori i peče ko da je neko usijane mangale, glogov kolac ko vještici dole stavio i vrti i zabija.

Joj ,mamo mamice toliko boli da samo hoću umrijeti.

Zazivam glasa ne čujem,pomozi majko, pomozite seje, pomozi Bože Mili.

Niko.

Ništa.

Niko.

Samo me neko gvožđe vrelo probada, utrobu razdire , uništava.

Tada jedna grlica mala, sasvim mala, krhka i bijela, skoro nebeski prozirno plavičasta, sa rubin krvavom ogrlicom na gredi se šćućurila , blago me pogledava i smješi se.

Kako mio i prelijep smiješak? Kako bistar, čist i umiljat pogled? Dok gledam grlicu skoro da ne osjećam šta mi se radi i manje boli.

 

 

Grlica tada zaleprša ka meni i ka spodobi na meni što mi život uništava. Leprša iznad nas, širi krila, meni se čine anđeoska su. Tada se čudo jedno zbi. Iz sve snage kljucnu spodobu u slijepo oko lijevo, jednom po drugi put. Jasno čujem kako kost probija.Spodoba hoće da se brani, grlica se izmiče i opet ga  napada u desnu sljepoočnicu ga dvaput kljuca ,pa se izmiče.

 

Pogled joj kao u kobre; miran , ljut i usredsređen. Mala grlica diva napada i ne boji se. Čovjek je zabezeknut , podiže se , jednom rukom se od grlice brani a drugom panalone podiže. Okreće se meni  dok mu krv sa slijepoočnica curi govori; ako pisneš riječ o ovom sigurno ću ti ubiti brata ; i bježi kroz otvorena vrata.

Bio je to očev drug iz meana i Vranja.

 

Bol neumorno kida dole gdje mi se pišulja u gnjecavu i krvavu smokvu pretvorila . Gledam grlicu , pored mene se umorna sklupčala. Srce joj bije , ja ga čujem .Uzimam je u ruke , ona se ne buni , milujem je i ljubim i ne plačem  i ne jecam. Ne prestajem da neplačem i ne jecam. Boli me toliko da bih zbog toga trebala prestati neplakati i nejecati, ali me nešto sili da ne mogu prestati neplakati.

Ne plačući i nejecajući   prislanjam grlicu na grudi, ona me malom glavicom miluje i kljunom me lagano ljubi u udubljenje na dnu vrata. Šapćem joj :

-Hvala ti Božji anđele mili.

Ona klima glavom, sada joj pogled nije umoran, više je  tužan kao da mi sumnjičavo govori da će sve biti u redu. I ja njoj klimam glavom , ali ne znam šta je to što će sve biti u redu, ali sam smirena iako bol još dere. I grozno, neljudski boli.

Puštam grlicu , vidim da joj se žuri.Ona kroz vrata štale leti ka nebu, sviće .  Sunce krvavo se pomalja, grlica mu u susret leprša,  ja sunce ne mogu da gledam,  prejako je.  Zbog nečega osjećam sram, i ponovo počinjem da neplačem i ne jecam tako glasno da me niko ne čuje

Smirim se od nejecanja i nejaukanja, srećom mlijeko se u  toj frki nije prosulo. Sipam ga u đugum. Još mužu nisam završila, pa je završavama. Završim pa krenem, na vratima srednja sestra.

Tužna , neveselo glavom klima i progovara :

-Rano si počela.

 

 

 

Bookmark the permalink.

Komentariši