Daily Archives: 16. Februara 2026.

Dan je lijep i vedar.

Prethodnih dana nas je zima uplašila. Pomislili smo da se vraća da iskiše svoje . Izgleda da je otišla , a možda je svoje   odgodila  za neki drugi put. Provešće ona svoje. Kad tad.

Na koji način i kada ?

Mi to ne znamo. Nismo gatare.

Pitajte one is takozvane islamske zajednice. Oni su tata mata za sve. Tako im na neuki um palo.  Sihre i fetve bacaju, bajaju i kiše doziva.  Ako se neko drzne da mimo njih misli žigošu i anatemišu. Obzirom da su sa hanefijama u talu, uskoro bi mogli da ubijaju.

No,  o tom potom. Ako nam  Jedini Bog udjeli Milosti svoje moraćemo te samozvance  jopet protabiriti i muhure na djela  bricinog unuka, njegovog poslužitelja i njihove slugane . Muhur sad pa sad. Pa opet muhur sad pa sad.

Ne bojte se , neće nam nestati muhura. naši su jal od drveta jal od tuča. A ti su pojaki i poteški.

Kažemo dan je lijep. Nećemo žuriti pa reći krasan, jer sve je relativno. Nekom svane, nekom se smrkne.

Eto recimo na priliku , oni zlotvor ,  ona vukojebinjaška prokletinja, oni počkovički kasapin, oni zlotvrski jado,  se jutros probudio i namjerno ustao na desnu nogu. Džab – džabe mu.  Na stolu stoji ferman i tablete za smirivanje. Nisu se od juče makli. I ostaće mu pred nosom dok je vika i pučanstva. A onda će ići dalje . Bolje vam je da ne znate kakvo je to dalje.

Hoćete njegovo ime.kako vas nije stid, trećina insana sa one strane ljiljanovog grba se nalazi na tom spisku.Ali mi ipak mislimo na onog počkovića.

Čuli ste za Etnu i Vezuv? Ma sigurno jeste. Niste vi takoi neuki kako vlast hoće da budete. E , središta tih  talijanski mora su male umiljate mace naspram onoga što ono đubrište od nečovjeka čeka.

Ferman mu kaže kako neljudi i zločinci završavaju.

Ferman mu kaže vidi kako si radio i sijo tako će ti biti na ovom svijetu. Samovanje u  pržunu dok ne dok ne rikneš. Pogrešno smo se izrazili. To je mahalska poetika za čestite insane. Trebali smo reći dok ne crkneš. Tako završavaju sve niškoristi  i ljudska bagra.

A na onom  svijetu te čeka vječni pržun. Ponesi puno losiona i leda,mada ti neće ni zere pomoći, čak da sve ledenjake dunjaluka uprti na kukavička leđa.

Tablete su za stišavanje tonusa i za eventualne odluke tipa tvoga  bracike Slobodana Miloševića. Pregršt u ruku i prije odeš u pakao. Ljekari ti spase čast i kažu zločinačko srce prepuklo.

Kad nekom smrkne, nekom svane. Eto gospođa Ljiljanka  Zelena dušom dahnula. Molitve su joj uslišene. Više je nikad onaj počković neće pomokriti. Dosta je njegovog bilo.Trideset godina je svakog jutra ustajala počkana,  do za vrata.

U stvari nas pogan Radovan Karađić ne insteresuje. I nikad nije. Mi samo sekund lake dišemo. Jedno zlo je je maknuto sa dunjaluka. Jeste da  njegova genocidna tvorevina još postoji, ali neka. Neka je. Opomena svijetu na šta je zlo spremno.

Tu genocidnu tvorevinu Republiku Srpsku svaka haška osuda žigoše. Toliko je  zvaničnih osuda da cifra dostiže haman šestinu njenog  pučanstva. Kada bi se sve osudili broj bi se približio polovini po glavi genocidnog stanovnika .

Rakcije na katilov pržun , kao i sve reakcije na osude ostalih zločinaca genocidne tvorevine i šire.

Ne znamo zašto ljudi  uopšte  dižu džefu i reaguju.

Presuda je presuda i samo je druga sudska presuda može promjeniti , dok ona ne postane konačna.

Svi reaguju onako kako se to od njih očekuje.  I svi misle da elokventni, da pamet prosipaju i da su patrioti.

Ne, oni samo pokazuju da su glupi nacionalisti. I ovi i oni.  Zamazuju oči i kupuju poene  kod gladnog naroda kojeg terorišu i pljačkaju.

Pučke krvopije.

A obično pučanstvo, obično onaj dio od papanluka , nije bitno, gornjeg ili donjeg, kliče :

– Tako je.

Vjerujte nam ,   dan je  i dalje lijep i vedar .

U dilemi smo, možda se do kraja dana odlučimo i kažemo:

-Oh, kakav krasan dan.

A  život teče dalje.

Eh, kad bi život bio tako sunčan.