Bleki – Pas , dječak i Ljubav

 

 

   

 

 

 

   

 

 

 

 

U mahali su neki čudni

rečemo biva

humani običaji.

Ha neko umre ,

kažemo:

Mi nemamo vremena za tugu,

mi ljubav slavimo.

Otuda sjeta ,

ne i tuga.

 

 

Aha , kako ne!

 

Vraćaju se snovi u djetinjstvo,

kada je Maksumče imao jednog psa,

običnog  ,

malenog rundavog psa

bosanskog torlaka.

 

Ubiše ga šintori njemu na očevid

Žica oko vrata.

Glava o ivičnjak i Medija nema.

 

Bio je to veoma mali i meden pas.

Četiri mjeseca star.

Mnogo vremena za ljubav.

Mnogo više za bol.

Čitav jedan život tuge,

zbog malene  nestašne

slatke

rundave blentovijice.

 

L'jube

oprostićeš mi.

Život nikad ne radi čudne stvari.

Mi ,

ljudi ih radimo.

Život

Usud

su prelijepi i

velikodušni.

Žele nam ono najljepše ,

što mi sebi nikad ne možemo poželjeti.

Ali…

imamo nesreću

ljudi smo

bića  griješna

mnogo,

hibridno  mnogo

grpleešimo.

 

Pupoljče bijeli

l'jube jedina

oprostićeš mi

i drugi put.

 

Tuga nikad ne prolazi.

Persistira kao biljeg

boli

sreće

a se voljelo

živjelo

pođeđe bolovalo

 

Najveće radovanje

i danas šleđeđ mnome

Nisi pored mene,

Ali zar je to bitno.

Znači ,

vrijedio je svaki moj dan ,

poklonjen ljubavi.

Znači,

naučio sam se da volim

onako kako je Nebu

najmilostivije.

 

Milo moje ….

violina jeca

očostari klavir škripi

možda ruka neka

nježna i mala…

ne ,

ne ,

muzika  sama je  nalik tebi

nijemim odjecima u mome srcu

 

reći ću

Život  je prelijep,

Ti u njemu,

sveprisutna

sveobuhvatna

Ne treba sanjaru ništa više.

Jer ,

na boli je sviko.

 

 

 

A opet negdje kiša i mraz neumitno biju.

I stari , ofucani ker,

koji je nekada

možda

bio poeta i slikar,

je tako sam

bespomoćnan

umire tiho

 

Ponekad

ni snovi

ni uspomene

ne pomažu