Pred ponoćna Galerija Bosna zemlja Božije milosti

 

šarmer u cvijeću       viktorija

Šarmer u cvijeću                                                             Viktorija

 

plavi velovi     grad čednosti mahalski fantazmo

Plavi velovi                                                                       Grad čednosti   – mahalski  fantazmo

 

Okamenjeni svjedok u zimsko jutro      Bosna zemlja Božje milosti u oblacima

Okamenjeni svjedok u zimsko jutro                            Bosna zemlja Božije milosti u oblacima

 

Portret ubijene ruže   Vitraž

Portret ubijene ruže                                                                        Vitraž

 

Ljeto u gradu čednosti       Zviježđe

Ljeto u gradu čednosti                                                              Zviježđe

 

Kontinium 1       Ramovi za moje ljubavi

Kontinium                                                                          Ramovi za moje ljubavi

 

Blago i merdevine    Ramovi za slike mojih ljubavi

Blago i merdevine                                                                 Ramovi za slike mojih ljubavi

 

Čarolija u bijelom    Akšamluk u đardinu

Čarolija u bijelom                                                              Akšamluk u đardinu

 

Centofilija   Đul bašča

Centofilija                                                                       Đul Bašča

 

Valeri i sjenka    Ljetna sonata

Valeri i sjenka                                                                         Ljetna sonata

 

Antun Gustav Matoš – Samotna ljubav

Ponoć već je prošla, svjetlo mi se gasi,
Na baršunu crnom leži teška noć;
Čelom mi se truni spomen tvojih vlasi –
Ljubavi daleka, kad ćeš, kad ćeš doć?
Otišla si. Gdje si? Ko da umrla si,
Udaljenost ima smrti tužnu moć,
Srcem srsi, strasti, dušom sumnje, strasi-
Poginut ću noćas i za dragom poć.
– Ljubav nije sreća! – znaš li kad mi reče?-
– Ljubav, to je rana, i ta rana peče,
– Ljubav boli, boli, kao život boli,
– Teško, teško onom koji jako voli. –
Nisi pravo rekla. Ljubav bol je, plamen,
Ali muči samo kad sam sam – ko kamen.

Noć tvoja i moja

 

Onda je sve stalo.

Noć je postala svijetlija .

Oblaci su se naglo dizali.

Maglice nas nisu dale.

Ovo je ipak naša noć.

Tvoja i moja.

Drugima mjesto nije ovdje.

Oluja je skrenula ka hridinama

malo lijevo ka sredini prema dubinama.

 

Masa je razočarana.

Očevid više ne stanuje ovdje.

Mora se trčati da bi se uhvatile koprnice.

Blekijev pojmovnik i dijagnoza

Iz serijala Oni jašu a mojsije harmonike baca

Jednoć, Oma i Deba bili u posjeti jednoj u bolnici. Tako Deba reko.Nije jedna ,već Kosa , Omina prva prava ljubav.Ta bolnica je niže ginekološke, ime joj se ne pominjalo,u onom vaktu, preko puta , bocu više pionirske , gdje lavovi riču i ne daju insanima spavat vas cijelu noć i ovi postali nervozni.

Možda je zbog tih lavova rat izbio, Rikom ljude izbezumili, a jednog proljeća to nesnošljivo postalo. Sjeli ljudi da se dogovore šta im je raditi, ovo dalje više vako ne m're. Nikako da se dogovore. A takarli je, mogo bi jedan narod nestat.

Jedni * kažu prosimo zvjerinje Evropskoj zajednici nazadaj vrnuli. Nikad ih nismo mogli razumjeti. Uvijek nešto prosim, prosim, mi davali i davali,a oni opet i opet, prosim i prosim. Nama dosadilo
naučite po naški molim. Jok neće da čuju. Ograničeni tovariši neki, tovariš bio kenjac ostao.

A opet nam to prosim tako nježno, prefinjeno i zavodljivo bilo kad ga šapuću neke mojce, sonje, biserke i ditkice. Njihovo prosim šen krat lepi i prosim ubavo mili ili prosim još samo ah… joj mamo mamice. To nam nije bilo žao. Nisu morale prositi, imali mi toga ah šta mi radiš jedini, šenkrat ubavo prosim, kod nas ima koliko god neka hoće.

Zbog nas u onu zabit, partizansku bolnicu Franja u duševnu umobolnicu pretvorili. Sve malene Mojce, Sonje, Biserke i Ditke, pride neku Alenku zbog sramote i bezbjedonosnih razloga, opće opasnosti po dolželu zanavik zatvarali.

Ono zbog polnog općenja sa tujincima et sindrom amore de la heraldika bosnia nisu pominjali, sramili se. Zatvarali i elektrošokove davali, hipofize odstranjivali.

Muškarci ih njini nikad nisu posjebuvali, po naški imali. Deba,ih,kaki je rekao bi takarili.Zbog toga muški smradaju, a nama ne treba  njihov smrad. Bolje što odoše,normalno tovariši, odahnusmo nema više prosidba, malo im uvijek bilo.Malo nam žao tovarišica,ali eto njih svako malo kod nas na partijanje i ono štošta.

Kažu nigdje ćevapa ko u Sarajevu.Ćevap je ćevap,ali u Sarajevu, sve same čevapčine.Ko će to bolje procjeniti od stranjskog svijeta.Pogotovu ženskog..Eto ona kitočkica svako malo na ćevap,joj ,mamo mamice. Načisto poludio ženski insan za sarajevskim čevapčinama.

A za ono zavodljivom, prosim ubavo mili moj ,smo našli lijek i čaru da se ništa ne otkrije. O tome ne smijemo ni je'ne lanut. Mogla bi umobolnica Franja jope’ proraditi.

Jedna vrsta cigareta  njihov izum, a oni stvarno misle da u kutiji sedam in pedeset toliko cigara ima. Pa ti zlo ne misli, koliko su hablečine bili. Blečci, uvijek namrgođeni ,k,o da im se  tujini žene tandaraju. Namah onoj majci zvijeri Europi na takarenje prilježiše.

Oni drugi* što im ispod grla nešto klatara; oni što su praznik, drugi februar najviše voljeli, kulturno se odmaknuše. Rekoše to ne bum naš probljem. Mnogo je šiptara kof njih.Poprimili nhjihovz spiku.Svoje smo zvijeri u kamenjar torove prangijama zbili i pustićemo ih kad stađun bude povoljan.

Treći* bi odmah da kolju neuškopljene i nevine lavove. Naprosto se zajapurili, pobješnjeli i pomahnitali i ubarabatili. Donijeli i uneređene gusle ko dakaz. Kažu, vidite šta izmetli drvo kaže kako se to radi.

Četvrti* misle malo ekološki, malo humanije; možda bi ih trebali sterilisati ili uškopiti. Bijele bubrege otfikatiri , što bi reko Deba.

Ove četvrte, odmah oneređena vojska srbalja ,sa svih strana, i sa brda i sa dola opkoli i plastovima bodljikave žicom ogradi  svu čestitost bosne divne..

Tako je izbio spor oko lavova.

Neki pak kažu da se sporilo oko lavova, ali zbog njih rat sigurno nije izbio. To je bio samao povod ko onaj 1914.

Rat je zapravo izbio zbog nastavaka krstaških ratova inkvizicije , svetih zvjeri vatikanskih.

Dakle, rat se zbi zbog mentora , i zbog nekih načrtanija oko kojih se u drugom zološkom vrtu, onom karađorđevskom;  druge zviri na nož, kamu i prangije, a one treće zveri na drvosječku sjekiru, malj i gusle zakleli .Kolji i lavove i balije, sve odreda, ni ženu ni djecu ne zaobilazi.

Onoj ženskoj, nije od Mojci i Ditki, ali da je voljela joj, mamo maice jeste, plaho; iznenada pozlilo. Ništa opasno , kažu hećimi, prehlada neka i pogledava nebo kako se plavi i kako ga rumenilo zalazećeg sunca obliva.

Kad ono tako kaže nika ne izađe na dobro. Ako promrmljaju nije loše ili nije najbolje, to se nekako pregrmi. Kada se proderu nita opasno ili neko bude natakaren pa rikne, ili neku opasnu boljku prihefto i samo plaho natandaren kopni i riknjava.

Ništa opasno je: Riknjavae neminovnus poetica garantus.

Zadeverali se Oma i Deba oko, dijagnoze, Glava boli!Hem rukopis nečitljiv,hem neki stranjski zbor, miriše na latinluk.

Ne gledaju žensku što se baildiše, samo zinuli u dijagnozu. Možemo li je posuditi malo, odgovor i ne traže, trk do Mojsija. Taksi pred vratima za svaki slučaj čeka.

Kaže Deba : Mojsije ti si najprviji i najpraviji od svih ćafira, moš li nam ovo čitabe protumačiti.

U anamo onu materinu grmi Mojsije ,ali viri. Nisam ti ja pisar od vakih slova. Idemo Hercu on je latinluk živi, koliko mu herc dozvoljava,ili ako nije rikno.

Herco kaže njemu pismena nepoznata, nema takijeh na radosnim vijestima. Idemo kod Lenjeg on pantomimu vrsno zna, možda nam nešto išareti.

Kod Lenjeg skontaše ništa od mahanja , ubebo se ni vještačko ne pomaže. Pokupiše ga pa kod Dobrog. On se smiješi i notes knjigu , mali pojmovnik iz prsluka vadi, prirasto mu srce, i oni gedaju šta piše:

dg. RIKNJAVAE NEMINOVNUS POETICA GARANTUS HABITUS SCIENTIE ET ASTRIS

med./ lat. dijagnoza (dg.)  mrijeti se mora poezija slijedi, tijelo nauci i zvijezdama; smrt neminovna; laički :rikno ti ne rikno riknućeš, a onda ti nauka i zvijezde sude ( a borami i vlast; to ne piše, logično se podrazumjeva)

E, jes mu onaj hećim mnogo pametan , mogo je kratko i jasno reći : rinknućeš stara sad pa sad, takariš zvjezde i nauku;

još dodaju,

Petrović Petar Njegoš: on se nije ženio. Hadum dokazano. Kako neće tuberan bio. U tujini po kojoj je svoje balege sijo, nije lijeka našo. U nekom kamenjaru daleko od hećima rikno.

Tako to usud radi. Ti zlo siješ i pjesmama hoćeš ,narod nevini , braću svoju da istrijebiš. E pa vidi kako se kusi trijebe.

Dali je ovo kvintet klapa pojila , duet Debe i Oma tarabukovao ili samo Deba izšargijo ne sjećamo se.

Ode konzilij svoju dijagnozu hećimu  da predstavi  on muhur na nj opiči.

A u sobi jako ona ženska umrla. Samo oči zatvorila , zaspala i usnila. Pa sad sanja i vidi i naravoučenije šalje:

Joj, mamo mamice blentovija da ih svijet take više nikad neće roditi.

Neko će reći kakva pouka i basna.Joj ,hajvana kaže Deba eto jel, im sada jasno šta je basna.

 

 

P.S.

Jedni * –  Slovenci

Drugi * – Kroatjanci

Treći * – Srbalji

Četvrti* – Bosanci (uključujući neke samoproglašene ali nučno-historijski neutemeljene ,  oliti novokomponovane Bošnjačke kreature )

Kao vala pjena

 

kao vala pjene
kao plima sanja
svjetlosna i bijela
suncem obasjana
nenadano
postaješ kristala sjena
duše moje
kojoj kalendari kažu
zalepršaj ka njoj
sagori već jednom
u ljubavi

šta čekaš
zaroni u taj ocean
plima nija nikad ista
u povratku

Ibrica Jusic – Ljubi san vasu kcer / Song – Lyrics

 


Tili ste drugog od prvog trena

čestitog momka iz najboje kuće

Niste joj dali da postane žena

Niste joj dali da je srce vuče.

 

Tili ste drugog, to ste joj rekli

I to da šoldi ne rastu na grani

Nego nek čuva sve ča ste stekli

I ča ste za nju čuvali na strani.

 

Jubi sam, jubi vašu ćer

Ma niste tili marinera

Tili ste momka na svom mistu

Tili ste zeta inžinjera.

Jubi sam, jubi vašu ćer

Ja koji ne znam di bi sada

Sad kad je davno tuđa žena

ča vridi srcu da se nada.

 

Niste joj dali ni da mi piše

Kako se budi kad se svega siti

I kako more priča sve tiše

I kako često zaladi i liti.

 

Niste joj dali da sriću krije

A niste znali da u mraku plače

Za vas sam osta isto ka prije

Susidov mali sa četvero braće.

Prever – Jednog lijepog jutra

Nije ga bilo strah ni od koga

Nije ga bilo strah ni od čega

Ali jednog lepog jutra

On je mislio da vidi nešto

Rekao je Nema nikog

I bio je u pravu

Bez ikakve sumnje

Nije bilo ničega

Ali istog jutra njemu se činilo da je čuo nekog

I on je otvorio vrata

I zatvorio ih govoreći Niko

I bio je u pravu

Bez ikakve sumnje

Nije bilo nikog

Ali odjednom osetio je strah

I shvatio je da je sam

Ali nije bio sasvim sam

Jer tada je video da NIŠTA

Živi ispred njega