Bosna zemlja Božije milosti – Pred ponoćna galerija

 

 

 

Paralele

 

vizija   Cvijetni tepih

Vizija                                                                                         Cvijetni tepih

 

 

 

velovi grada čednosti  

Velovi grada čednosti                                                        Svjetlost i plavet

 

krajolik nad modrom rijekom   Krvava trešnja

Krajolik nad Modrom rijekom                                                      Krvava trešnja

 

bjelavski konzilij 2  Plišani krajolik

Bjelavski konzilij                                                                  Plišani krajolik

 

Duše umrlih  Milost

Duše umrlih                                                                            Milost

 

Vali luduju  Snovi lelujaju

Vali luduju                                                               Snovi lelujaju

 

Ciganska noć    Purpurno nebo

Ciganska noć                                                                 Purpurno nebo

 

Centofilija    Ramovi za slike mojih ljubavi

Centofilija                                                                              Ramovi za slike mojih   ljubavi

 

Tin Ujević – Okrutno sunce

Sunce je žarko veliko oko,

dalje od više dohvata koplja.

Ono je povrh žutoga snoplja

visoko,

visoko…

 

Ali svak jednako njega ne vidi.

Mene žeže u mozgu, u glavi.

Mnogo se sunce tlapi i previdi.

Ono me u meni stravi

kao sjajna rupa što u grud se savi.

Ja vidim sunca u vodi, na travi;

Ja sanjam mnoga sunca na javi.

 

Ne mogu ga ubiti praćom,

sunce s njegovom braćom.

Ne mogu ga vući u mreži.

Ne mogu ga iscrpsti iz mlake.

A ima sunca u vlage svake,

u staklu, u ogledalu leži.

 

Potajno sunce svaki je alem,

suze su sunčev debeli kalem.

Ono je sašlo u duboku školjku,

ono sja u dnu kristala i ruda,

blista u hladu špilja i duda,

sunce je ispeklo debelu boljku.

Za me je šaren plašt svjetla i sjene,

i igra pikanja što žegu zjene,

za me je sanja očne mrene.

 

Za me je sunce u pijanoj mašti,

te se u zraku paluca i lašti,

za me je sunce u obmanskoj bašti,

i s velikim suncem mi smo tašti;

ono prašti.

 

Gledam ga kroz prste, ispod ruke,

gledam ga žmirke i s dosta muke.

Sunce je silno svemirsko oko,

a ja sam tanka optička leća

s bistrim žarištem u moru cvijeća,

a ja sam providno more duboko,

duboko…

Bleki – Nisan pamitan

 

Nisan ti pamitan

priko svita

morbin rići

još jedared

zbande revat

ne daj mi da omatorim

 

i boje ti

ostaće zauvik

ja prč smantan

a ti bila vila

u moru lipom

a si me snila

 

jubin te jubin

priko nekolko puta

volin te Mila

ka saharskon pržinom

u ritkosti sićanja

a grata eonima

 

tam gdi porata ni

nisi jubavlju postivala

pute Oceana

što'no tebi

mojin imenom

pliju

 

**

I prevod :

 

 

Nisam ti pametan

mimo svijeta

nerealno govoreći

još jednom

sa strane njakati

ne daj mi da ostarim

 

i bolje ti

ostaće zauvijek

ja prč izbezumljeni

a ti bijela vila

u moru lijepom

a si me snila

 

ljubim te ljubim

preko nekoliko puta

volim te Mila

kao saharskim pijeskom

u rjetkosti sjećanja

a grebe eonima

 

tamo gdje luke nema

nisi ljubavlju složila

pute Oceana

što ka tebi

mojim imenom

plivaju

 

Emma Shapplin- Spente Le Stelle/ Song -Lyrics – Prevod na Bosanski jezik

Quel cuor perdesti

Per un miraggio

Quel cuor tradisti

Odiar di più, non puó !

La mia voce, senti

Il suo dolor… o no ?

La tua sparí

E io, pazza, t'aspetto !

 

Dimenticar…

O non più vivere

Ormai, salvo…

La notte… la notte… la notte…

Ah !…

 

Spente le stelle

Col pallido raggio di luna

Piange l'amore

Che si lancia come l'onda poi se ne va

Vuota, la notte

E la sua speranza breve

Ora sgorga l'amaro pianto

Un cuor ferito, disperato passa qua

 

Dunque fuggisti

I sogni vuoti

Dunque perdesi

I brevi vortici

 

 

Dimenticar…

O non più vivere

Ormai, salvo…

La notte… la notte… la notte…

Ah !…

 

Spente le stelle

Col pallido raggio di luna

Piange l'amore

Che si lancia come l'onda poi se ne va

Vuota, la notte

E la sua speranza breve

Ora sgorga l'amaro pianto

Un cuor ferito, disperato passa qua

 

**

Ugasio je zvezde

Ovo srce te je izgubilo

zbog jedne opsjene

Ovo srce izdao si

Mrzjeti vise,ne mogu!

Moj glas, slušaj

Boli te…ili ne?

Ti nestaješ

I ja,luda,cekam te!

 

Zaboravi …

Ili više ne živi

Sada, spasi me …

Noći… noći … noći …

Ah! …

 

Ugašene  zvijezde

 

Blijedom mjesečevom zrakom

Ljubav plače

Pokreće se kao odlazeći val

Prazanina, noć

I nada kratko traje

Sada gorak krik navire

Jedno je srce ranjeno, srce očajno

 

Znači bježiš

Snovi su prazni

Znači nestaješ

U kratkom vrtlogu

 

Zaboravi …

Ili više ne živi

Sada, spasi me …

Noći… noći … noći …

Ah! …

 

Ugasio je zvijezde

Blijedom mjesečevom zrakom

Ljubav plače

Pokreće se kao odlazeći val

Praznina , noć

I nada kratko traje

Sada gorak krik navire

Jedno je srce ranjeno, srce očajno

 

Incko je razočaran

 

Kaže  Valentin Incko :

Razočaran sam činjenincom da se genocid u Srebrenici i dalje negira.

 

E pa dragi visoki predstavniče , mi smo ne razočarani , nego zgroženi s tobom . Ti koji jako dobro živiš na

jaslama ovog siromašnog i napaćenog naroda sa platom od 50.000 KM ,a da ništa ne radiš, osim što

ponekad vrlo providno  šupljaš , naš'o nama  prodavati maglu.

 

Da to negiranje ne odgovara i tebi i EU davno bi ste mu sasjekli korjene , jer za to imate sve prerogative i

zakonska ovlaštenja.

 

No , EU demokratiji odgovara održavanje konfliktne situacija u Bosni i Hercegovini  iz minimu dva razloga:

1.EU ima razlog da BiH šalje odbijenice za članstvo

2.da bi se koliko sutra krenulo u organizovanje novog rata na prostorima BiH.

 

Zabrinut si , a haman pederski se ljubiš  i grliš sa najvećim negatorom genocida u BiH  pijačarskom

fukarom Miloradom Dodikom.

 

Merima Njegomir – Ali pamtim još / Song – Lyrics

 

Zaboravljena prošlost   Čežnja  Krug radosti

 Prolazi moja mladost

dolaze druga vremena

ono sto je nekad bilo

toga sada vise nema

 

Ref. 2x

Ali pamtim jos

one livade, one reke

one sume i puteljke

staru majku sto se smeje

i ognjiste dok me greje

 

Sada imam sto sam htela

o cemu sam nekad snila

trebalo bi da sam srecna

a ja sam to nekad bila

 

Ref. 2x

 

Dosli su novi dani

drugim se zivotom zivi

uzela sam sto sam htela

drugi mi nisu krivi

 

Božidar Stošić – Žal za mladošću / Song – Lyrics – Kolaž/Potpuri

 

Srce plače  Drvo samoće  Snovi bez nade

Stošić pjeva splet vranjanskih pjesama Žal za mladošću,Belo Lenče…Prije toga ide monolog Mitketa (Ljuba Tadić) iz Koštane III čin.Vrijedi poslušati ovaj upečatljivi muzičko scenski ugođaj.

 

III. ČIN
Druga slika

Mitkina kuća. – Bašta ispred kuće. U pročelju lepa kuća na dva sprata, sa tavanicama, uresima, balkonom.

Ulazi MITKA, vukući za sobom SALČE, GRKLJANA, KOŠTANU i ostale.

MITKA (razdrljen, raspasan okreće se i doziva ostale svirače sa ulice): Čalgidžije! Meteri! Čočeci! Ovamo, bre! (Dolaze i ostali). Ovamo, braćo moja slatka! (Koštani). Ti ispred mene!
KOŠTANA (se izdvaja i seda).
MITKA (ostalim čočecima): Vi do njuma, oko njuma. Ali bez dajre… jedno do drugo.

Čočeci se izdvoje, sedaju oko Koštane, milo, ponizno.

MITKA (gledajući ih): Takoj! Moj brat katil, moj brat krvnik, moj brat – nikad sreću da ne vidi. Jednako: “kući”… (Pokazuje na kuću). Ete s'g dom sam, kući! (Seda, vadi i meće ispred sebe jatagan, fes, kesu, muštiklu). De bre… (Grkljanu). Sviri! Da sviriš: kako nigde nikoga nemam. Ni brata, ni tatka, ni majku! Ženu? (Pokazuje na kuću). Ene gu. Od brašno i testo oči vu se ne vidiv. Nigde si ja nikoga nemam! De! Toj da mi sviriš, “moj pesmu” da sviriš!
GRKLJAN (začuđeno): Kakvu tvoju pesmu, gazdo?
MITKA: Moju pesmu!
GRKLJAN (u čudu, pitajući i ostale pogledom): Ama kakvu tvoju pesmu, gazdo? Mi tvoju pesmu ne znamo.
MITKA: I ja gu ne znajem. Samo gu u noć čujem i u s'n s'nujem. A pesma je moja golema: Kako majka sina imala, čuvala, ranila. Dan i noć samo njega gledala. Što na sina duša zaiskala, sve majka davala, a sin – bolan! Porasnaja sin. Došla snaga, mladost… Došle bašče, cveće, mesečina. – Zamirisale devojke!… Sin poleteja. Sve što iskaja, sve imaja. Hatovi, puške, sablje, žene… Koju devojku neje pogledaja, samo njene kose neje zamrsija i usta celivaja. Nijedna mu ne odreče, nijedna ga ne prevari, a on sve gi celivaja, sve varaja i – bolan, bolan bija. Bolan od kako se rodija. – Toj sam ja!… Pa od t'j bol, jad, – dert li je, prokletija li neka, – eve na nogu ginem. Idem, pijem, lutam po mejane, dert da zaboravim, s'n da me uvati. A s'n me ne vaća. Zemlja me pije… Noć me pije… Mesečina me pije… Ništa mi neje, zdrav sam, a – bolan! Bolan od samoga sebe. Bolan što sam živ. Od kako sam na svet progledaja, od t'g sam još bolan. (Seda. Gleda u Koštanu, čočeke, devojčice. Izvaljuje se, da ih bolje vidi). Eh, deca, deca slatka! Pojte! Puštite glas. Ali čist glas! Iskam da slušam vaš mlad, sladak, čist glas. Zašto, moje se je srce iskubalo, snaga rskomatala, ostarela… Žalno, teško da mi pojete!
KOŠTANA (sa sažaljenjem): Koju, gazda-Mitko?
MITKA: Koju? Eh, Koštana, zar jedna je pesma žalna? Znaš li šta je karasevdah? I toj težak, golem karasevdah! Tuj bolest ja bolujem (Pokazuje na sebe). Eve ostare, a još se ne nažive, još ne napoja’ i ne naceliva'… Još mi za lepotinju i ubavinju srce gine i vene! Aha!… Poj, Koštana, kako k'd se od Karakule na Bilaču, Preševo i Skoplje udari. Noć letnja. Šar-planina u nebo štrči, a ispod njuma lega pusto i mrtvo Kosovo. Drum širok, prav, carski. Po njega se rasipali hanovi, seraji, bašče, česme. Mesečina greje… Martinka mi u krilo, konj, Dorča moj, ide nogu pred nogu, a čalgidžije, što gi još od Bilački han povedešem, peške idev iza mene. Sviriv mi oni i pojev. T'nko i visoko kroz noć i na mesečini sviriv. A iz seraj i bašče, kude mlade žene i devojke oko šedrvan i na mesečinu oro igrav, grneta sviri, dajre se čuje i pesma… I toj ne pesma, već glas samo. Mek, pun glas. Sladak glas kao prvo devojačko milovanje i celivanje. Pa taj glas ide, s's mesečinu se lepi, treperi i na mene kao melem na srce mi pada. (Koštani). I, Koštan, tuj pesmu, to vreme da mi poješ… A toj vreme više ne dođe. Ete, za toj ću vreme ja žalan da umrem, s's otvoreni oči u grob ću da legnem. Poj “Žal za mladost”… Za moju slatku mladost, što mi tako u ništo otide i brgo ostavi. Poj i vikaj gu. Moli gu, neka mi se samo još jedanput vrne, dođe, da gu samo još jedanput osetim, pomirišem… Ah!
(Peva)

Da znaješ, mome, mori, da znaješ,
kakva je žalba za mladost,
na porta bi me mome čekala,
od konja bi me mome skinala
u sobu bi me unela,
u usta  bi me ljubila –
of, aman, zaman, mlado devojče,
izgore mi srce za tebe!…

 

Otvori mi belo Lenče

 

Otvori mi belo Lenče vtatanca, d?anum portica

da ti ljubom belo Lenče ustanca rujna rumena 2*

 

Ne mogu ti Mile pile, da stanam da ti otvaram

legnala mi stara majka na fustan, ludo na fustan,

pa ne mogu Mile pile da stanem da ti otvoram

 

 

Zlatko Pejaković – Ove noći jedna žena / Song – Lyrics

Ljubav i rastanak   Putevi   Srce vene

Volio sam ženu svog života

Sada tugu svoju vječno skriva

Bezbroj puta vraća se i krene

Da opet pođe k njoj pod prozore njene

 

Ljubio je njenu kosu plavu

želio da ima zvijezdu sjajnu

Sada skriven u sjenici od granja

On se sjeća njenih milovanja

 

Ove noći jedna žena mirno spava

Na jastuku rasuta joj kosa plava

U tišini doma svoga mirnog zdanja

Ove noći jedna žena nešto lijepo sanja

 

Ove noći jedan čovjek nekud luta

Na čas misli da je stigo na kraj puta

Ove noći jedan čovjek tužno bdije

Dok niz lice umorno mu hladna kiša lije