Bosna zemlje Božje milosti – Pred ponoćna Galerija

 

 

 

Asocijacije

 

šarmer u cvijeću    Djevojka sa šeširom

Šarmer u cvijeću                                                              Djevojka sa šeširom

plamen1  Poderano jedro

Plamen                                                              Poderano jedro

 

đardin4     Tragovi

Đardin                                                                                                      Tragovi

forbeger   Njen ponos

Faberger                                                                                Njen ponos

 

Vesna Morena S.  Bestežinsko stanje

Vesna Moreno S.                                                                                          Bestežinsko stanje

 

 

Svijet azura   Svijet igre

Svijet azura                                                                                  Svijet igre

 

Uzbibanost          Prozračne sjene

Uzbibanost                                                                                                   Prozračne sjene

 

Ruža mješanka   Razigrani vrt

Ruža mješanka                                                                                         Razigrani vrt

 

Zarobljena ruža   Savršena ljubav

Zarobljena ruža                                                                      Savršena ljubav

 

 

Filip Larkin – Dolazak

 

 

Kad večeri se duže,

Svetlost hladna i žuta

Kupa bezbrižna

Pročelja kuća.

Drozd peva

Iz žbuna lovora

U dubini gologa vrta,

Glas njegov sveže-zguljen

Zidove oneobičava.

Uskoro će proleće,

Uskoro će proleće –

A ja čije detinjstvo

Zaboravljena je dosada,

Osećam se kao dete

Što na scenu izlazi

Pomirenih odraslih

I – ne shvata ništa

Sem neobičnog smeha –

I srećno počiva da biva.

Bleki – Ubiše je

 

Zvuk nijemi se prolio

neko mislima vrisnu

plavi cvijet sam volio

ubiše moju jedinu

 

na ljubicama mila glava

kosu suze svjetlosti rose

na odru sada ono spava

sa sobom moju dušu nose

 

čime tugovati

ljubav se snila

kome bolovati

ljubav se svila

 

ne vrijedi kleti sada

ljepote moje nježne nema

nebu je otišla moja nada

srce je moja slika njena

Insert o mahali

 

 

Gledam kroz teleskop.

Čaršija mirna. Vratnik čist, Bistrik spava, samo se na Bjelavama nešto komeša.

Znam to jahači jašu , pjesma,čoček , a i bolero sanjaju .Velovi , anterije pršte . Perje leti na sve strane.

Mojsije jal’ baca , jal’ ne baca harmonike. Ako ima, čim je dobije, baci je. Ako je nema , ne baca je. Tako mu to ide.

Zatim ponekad na leđima pomoćni teleskop uprtim , jaka sam ja, mogu puno toga ponijeti i podnijeti.

Neću da remetim pravila; puštam da drugi svoj posao rade. Svakom njegov posao se o vrat i na grbaču kači.

Toga u mahali nema. Tamo su glavne izreke : polahko požuri i pazi se , sredinom džade da te šta ne satare.

I nikome se nigdje ne žuri i nikoga ništa ne satire, osim žena .One za sve ograišu i nagrabuse. Taru ih i satiru , svi i sve . Dan i noć i malo i veliko , i staro i mlado , i dobro i zlo . Satiranju nigdje kraja nema.

Ono neko ljepše satirnje im sasvim paše.

Jedino ih ašik momci i đuvegije tandaraju i takare . Poneki mahalaš i ljubav sa njima vodi.

To satiranje je nešto drugo i željeno . Treba jad i čemer , bol i tugu u ljubav, muziku i velove pretopiti . I sanjati i gubiti se dok ne vrisneš joj , mamo mamice i zaboraviš onaj jad , joj kuku mamo mamice.

Tada sva tegoba umine , i žene žele samo to da im se te nježnosti i osebujnosti rade i i da ta toplina i milina nikad ne prestne.
….

..

.

Nada Đurevska … In memoriam 13.09.2017.

Iz Arhiva

 

Umrla je Nada Đurevska – Najnježniji , najljepši  i najplemenitiji cvijet naših glumišta.

I dakako , jedna od najboljih glumica jugoslovenskih  obzorja.

 

Vidimo svi su veoma tužni,svi saučestvuju u boli.

Malo im se priklanjamo,ali…

 

Ali ,mi nećemo tugovati.

Zašto? Čemu?

Ovo je tek smrt.

U ovom trenu se širom dunjaluka vrti film života velike Dame i plemenite Glumice.

A mi znamo da je proživjela život kako je željela.

 

Vidimo , u tom prekrasnom mozaiku , jedna ispunjen život,

jedno veliko snoviđenje koje se odvija, dan za danom,punih četrdeset godine.

Sve svoje snove je odsanjala.

Dobro, imaju dvije tri bolne rane i  jedan neostavreni  san.

 

Ni jedna jedina pogrešna riječ ili gest.

Mnogo je tu dobrote i ljepote utkano.

I nadarenosti i umjeća.

Ostvarila se Nada Đurevska i kao žena i kao glimica,

u punim pojmanjima tih značenja.

 

Nikad nikog nije ostavljala ravnodušnim.

Ni glumom , ni plemetišću, ni ženstvenošću.

Nikad se nikom nije zamjerila.

 

Bila je kršna,raskošna žena u kojoj je kucalo krhko djetinje srce,

i obitavala nježna duša žene srne, što svoje tuge vješto skriva,

i  boluje u samoći.

Nikada svojim životom nije opterečivala druge.

Čak ni obizelj.

Svima je poklanjala radosti i tuge svoje glume i uloga.

 

Bila je prelijepa.

Bila je nježna.

Bila je voljena.

Bila je slavljena,

Bila je plemenita.

Bila je nagrađivana.

Bila je mnogopoštovana.

Bila je prva Dama jugoslovenskim glumišta.

U pravom značenju te riječi.

 

Neposredno po uručenju Šestoaprilske nagrade grada Sarajeva ,

poslije 40 godina rada povukla se sa scene.

Bila je umorna i sama.

Poštovali smo njen izbor , mada…

 

Pitamo  se da li su odgovorni  ljudi Sarajeva grada čednosti i mediji  bili svjesni njene veličine.

O,zahvalili su se  bezbrojnim nagradama.

Ali mislimo da ih je njena urođena ,tiha skromnost zavarala i da joj nisu posvetili pažnju dostojnu njene ličnosti.

I kao glimici i kao časnom i uzvišenom biću su joj dužnici.

 

Voljela je peciva.

Često smo je ,zadnjih godina, gledali kako usamljena  šeće Titovom ,

na potezu od Markala do Vječne vatre ,

sa druge strane glamuroznog šetališta Miskinove ulice.

U ruci je uvijek nosila par pereca, i laganim tihim i dostojanstvenim hodom hodila   predvečernjom tišinom svoga Grada.

Tako je svikla i u životu.Biti tiha i dostgojnastvena.

Mi bi joj klimnuli,ona bi , sa smješkom na usnama ,odklimala i nastavila svoj hod , ka, samo njoj znanim  noćnim tišinama.

A sjećamo se ,čim se  refletorska svjetla ugase, Nada Đurevska ,glumica koja je mogla istom ubjedljivošću da odglumi bilo koji cvijet,Mašu,Hasanagincu, ali i Muberu…,postajala je žena i majka,poslije i nježna baka.

I vjerujemo da bi samo ona mogla da odrecituje naše stihove, koje smo namijenili anđeoskim ženama kao što je ona:

 

Ženi čarobnoj

**

Ne znam ti ja reći prelijepa si
a jesi prelijepa
Ne znam ti ja reći čarobna si
a jesi čarobna
Ne znam ti ja reći istina si
a jesi istina
Neznam ti ja reći duboka kao ocean
moji sni su ocean
Ne znam ti ja reći fascinantna
jer fasciniran sam

Mnogo toga ja ne znam reći
u jednoj riječi
ali ljepotu i čednost znam prepoznati

**

Veliko ti Hvala Malena za sve  što si nam poklanjala.

 

 

Fragmenti o bolu – V / U uglovima očiju tvojih vidim

 

U uglovima očiju tvojih snovi vriju

prepoznah plavetnilo neba našega

i modre rijeke što iskri na kraju puta

kamo smo ljubav snili

 

Tada opazih tvoju sjenu malu

nasmješenu i vedru od milovanja

mene za ruke drži i ljubi

moje maleno čedo radovanja

 

Pomislih na ružu ljubavi

plač vremena što đardinom klizi

usred raširenih prstiju htijenja

zastor je iznenada pao

 

Jecaj je što slama utrobu

izviruć iz dubine tkiva

osjeti se na daleku prošlost

kad si djevojčica bila

 

U očima tvojim prepoznah kutke

maglovitih sjećanja i vrišteće boli

zarobljene u vlažnoj tami

poput zatučene grlice male

 

Pokušah otvoriti kutke očiju tvojih

kroz otvorena usta što traće dah

nesrećnica mila grca i pije suze

zbog zla što joj djetinju ružu uze

 

U tami kutaka očiju tvojih

vidim grlicu jednu

koju tjeraju koju siluju i siluju

kojoj kamom život uzimaju

 

Zarobljen u krvavoj tami očiju tvojih

u srca mi prodire trn ruže ljubavne

režuć oštro do srži do smrti do zvijezda

da osjetim tvoju bol malena moja

 

U uglovima očiju tvojih san ja vidim mila

ja eto ljubljen i obljubljen milošću tvojom

zamalo nemah moći vraćati se iz tame tvoga života

toliko je teška ko da planini zla pripada

 

Vračajući se u zagrljaj života tvojih grudi

užas mimohoda mraka prethodi sreći umirućeg

plivajući po dubini srca tvoga osjetih rađanje

blisko kao ljubav u zjenicama očiju mojih

 

 

Vladimir Majakovski – Volim

Brodovi –
i oni u luke se sliše.
Vozovi – na stanicu teraju i oni.
A mene ka tebi nešto tim više –
jer volim –
vuče i goni.
Puškinov vitez u podrum se skriva,
cicija u svome novcu da uživa.
Tako ti se vraćam
ja, draga, predano
Moje je to srce,
s divljenjem ga gledam.
i gar
sa sebe spira, brije se i mije.
Tako i ja,
tebi vraćajući se,
zar
ne odlazim kući,
zar nije?!
Konačnoj se vraćamo meti.
Smrtne zemaljsko naručje veže
Tako
tek što rastanemo se
ja i ti,
nepokolebljivo ti
težim.

 

Zakon jačega – nagon i “razum”

 

 

 

 

Obično, nesmetano u američkoj divljini , žive jedni pored drugih, već eonima.

Zvijeri – grizliji i vukovi.

 Obilaze se u širokom luku i žive u nekom nepisanom stanju mira.

U prirodi jedino glad i borba za opstanak mogu poremetiti “idile”.

Buđenje iz zimskog sna je veoma traumatično za medvjede.

Nepozvan naići na gozbu vukova , dok stomak vrišti i urliče ,

hrane nema na vidiku , može izazvati sam0 jednu reakciju.

Napad i borba za meso.

Nekada i zvijeri nadvladaju nagon i proradi “razum”.

 Blago rečeno – zanimljiva situacija