Vladimir Vladimirović Majakovski – Sergeju Jesenjinu

 

 

Sergeju Jesenjinu

 

Otišli ste, što no kažu, na svijet drugi.

Pustoš… Ljetine, postajući zvjezdanost.

Nema više ni piva,ni  druga više ni

Ne Jesenjine,   nije ironija Vama. Trezvenost.

 

U grlu je grudva bola, a ne smijeh.

Vidim – prerezanim rukama, dižete

vlastitih kostiju mijeh.

 

Prestanite! Dosta! Zašto buncate?

Hoćete da lice skrije posmrtni veo?!

Vi ste preterivanju skloni  znate

Ko što  niko na svijetu ne bi umjeo.

 

I zašto? Po čemu? Nedoumica pada.

Zamuckuju kritičari: razlog svega toga

je ovo, je ono… a, u stvari nema sklada,

u bilansu su  – piva i vina mnoga.

 

Vele – da Vam boemiju zamene klasom,

klasa bi uticala na Vas i sporazum.

A zar bi  ona ikad žeđ gasila kvasom?

I kada se opija klasa čuva razum.

 

Vele – da su Vam nekog nasrtljivog dali,

postali bi ste sadržaj dozvoljeni

Na dan bi ste po sto stihova pisali,

zamorno i dugo k’o Doronjin.

A ja mislim da se to osjeti,

Na sebe bi ste još pre digli ruke.

Bolje je od vode (vođe) umrijeti,

Nego od slučajne  dosade !

 

Uzrok  nestajanja  nisu – nož, ni riječi

ni uže s nekog  vratila.

Možda vene ne bi trebalo sjeći,

da je u „Angleteru“ bilo mastila.

 

Obožavatelji radost: na bis!

Skoro cela četa protiv svojih žila!

Zašto množiti broj samoubistava?

Bolje povećaj proizvodnju mastila!

 

A sada u grlu – zauvek ni slovca.

Teško je i glupavo biti misterija.

Za naciju, jezikotvorca,

umro je reski majstor, boemija.

 

Sa prošlih sahrana, čak i blatne,

zadušnih stihova nose rite

Rime o humku k’o ćuskije mlate –

zar je to   poštovanje poete?

 

Ni spomenik vam nisu doneli-

Gde je onaj, granita il’ bronze luk?

A k’ rešetkama sećanja već su poneli

svetačkih uspomena huk

Vaše se ime maramicom slinavi,

I vaše reči Sobinov balavi,

I bunca sto je breza usahla-

„Ni reči, o dru-ug moj, ni uzda-a-a-ha“.

 

Eh, treba pokazati priču,

tom Leonidu Leongriniču!

Treba ustati kao galamđija

Neću da se moj stih obrće i blati!

Ućutkati ih uz tropost  svetinja

i u Boga i u mater ih poslati!

 

Nek se rasturi ta netalentovana pogan,

šireći šinjela jedra mrka,

neka u ludom bjekstvu Kohan

izbode ljude šiljcima brka.

 

Gadovi se moraju prorediti.

Posao – da se zaustavi ne sme!

Život svakako iznova preurediti,

pa tek onda pisati pesme!

 

Za pero to vrijeme – lako nije,

ali recite, Vi, bogalji, sakati,

gde je, kada i koji to genije

birao put utaban i lahki?

 

Reč je – vođa ljudske jakosti

Napred! Da bi  vreme suštinom

otišlo, i veze da bi tankosti

bile za prošlošću svislom.

 

Malo je radosti na našoj planeti.

Neka nas budućnost sa veseljem veže.

U ovom životu nije nam teško mreti.

Izgraditi život – daleko je teže.

 

Ольга Воронец – На улице дождик / Song – Lyrics – Prevod na Bosanski jezik


kisna-zavjesa noc-vreba  bujica-ii

 

 

На улице дождик,

 

На улице дождик,

С ведра поливает,

С ведра поливает,

Землю прибивает.

 

Землю прибивает.

Брат сестру качает.

Ой, ли доля доля

Брат сестру качает.

 

Брат сестру качает,

Еще почает:

“Сестрица, родная,

Расти поскорее.

Расти поскорее.

Да будь поумнее.

Ой, ли лиха доля

Да будь поумнее.

 

Вырастешь большая,

Соберешься замуж.

Соберешься замуж

Во чужу деревню.

Во чужу деревню.

В семью несогласну.

Ой, ли лиха доля

В семью несогласну.”

 

Мужики там злые.

Топорами бьются.

Ой, ли горя доля

Топорами бьются.

 

А по будням дождь дождь.

По праздничкам дождь дождь.

Ой, ли лиха доля

По праздничкам дождь дождь.

 

На улице дождик

С ведра поливает,

С ведра поливает,

Землю прибивает,

Землю прибивает,

Брат сестру качает.

Ой, ли лиха доля

Брат сестру качает.

 

 

 

Na ulici kiša

 

Na ulici kiša,

Iz vedra  neba

Iz vedra neba

Zamlju pritišće

 

Zemlju pritišće

Brat sestru udaje

Oh, lij dole dole

Brat sestru udaje

 

Brat sestru udaje

On počinje:

“Sestro, draga,

brzo rasti

brzo rasti.

Da, budeš pametniji.

Oh, lij dole dole

Da, budeš pametniji.

 

Odrasti velika,

Nađi muža

Nađi muža

U selu igračaka

U selu igračaka

Porodica nesložna

Oh lij dole dole

Porodica nesložna

 

Muškarci tamo zli

Tuku se sjekirama

Oh lij gore dole

Tuku se sjekirama

 

I radnim danima kiša kiša.

I praznikom  kiša kiša.

O lij lij dole

I praznikom kiša kiša

 

Na ulici je kiša,

Iz vedra  neba

Iz vedra neba

Zamlju pritišće

Zemlju pritišće

Brat sestru udaje

Oh , lij lij dole

Brat sestru udaje

 

 

Emili Dikinson – Pjesma 89.

 

 

89,

 

Tu su neke leteće stvari –

Časovi – Ptice – Bumbari –

O tome nema elegije.

Tu su neke stajaće stvari –

Bregovi – Vječnost – Boli stari –

Ni to mi po volji nije.

 Tu je – što raste, dok počiva.

Zar su nebesa objašnjiva?

Kako spokojno Tajna snije!

 

98.

 

Čast jedna za sve odlaže se –

To popodne što Mitru meće –

Nitko izbjeći tom purpuru –

Ni umaći toj Kruni – neće!

Kočija, ovo čuva, i sluge –

Soba, sjaj i mnoštvo nijemo –

I, takođe, zvona, u selu,

Svečano dok projahujemo!

 Kakva Pratnja dostojanstvena!

I kakav obred, kad stajemo!

Kako odano sto šešira

Podignu, dok se rastajemo!

I kakva pompa što hermelin

Natkrili kada pokažemo

Ti, i ja, smjerni štit sa grbom –

Titulu smrti zaištemo!

 

Bleki – Dan po dan


Ona Sanja

 

 

 

Bleki godinama što prolaze

 

 

Život odi dalje

dan po dan

lebdjeti

milovati sjećanja

vino ne pomaže

tuga još manje

previše bole sjećanja

znam probao sam

i doticao dna

i dizao se

preostaje

Sanjati

a sutra …

Tko da zna?

možda  bonaca dozove

malenu brodicu da uplovim u ljepotu

dana u kojem sve miriše

skutima  nasalomljive Krhke ruže