Bosna zemlja Božije milosti – Pred ponoćna Galerija

 

 

 

 

 

pticiji-dardin   ljubavnicki-buket

Ptičiji đardin                                                                 Ljubavnički buket

 

ljetno-talasanje  zimsko-talasanje

Ljetno talasanja                                                                Zimsko talasanje

 

carobni-svijetovi-lotosa  cartolija-poljskog-cijeca

Čarobni svijetovi Lotosa                                                   čarolija poljskog cvijeća

 

zimska-noc-punog-mjeseca  ples-krhkog-cijeca

Zimska noć punog mjeseca                                                   Ples krhkog cvijeća

 

proljetni-velovi  ljetni-velovi

Proljetni velovi                                                                Ljetni velovi

 

zimski-velovi   jesenji-velovi

Zimski velovi                                                                       Jesenji velovi

 

proljetni-opus-ii  ljetni-opus-ii

Proljetni opus                                                                        Ljetni opus

 

jesenji-opus-ii   zimski-opus-ii

Jesenji opus                                                                    Zimski opus

 

 

 

 

 

 

Miroslav Mika Antić – Pesma za nas dvoje

Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog srece njene
i srece moje.
Pijana kisa siba i mlati,
vrbama vetar cupa kosu.

Kuda cu?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam,gladan i mokar,
zasto se nismo sreli nikad?

Il je vec bilo?
Trebao korak?
Mozda je sasvim do mene dosla.
Al’ ja,
u krcmu svratio gorak,
a ona
ne znajuci-prosla.

Ne znam.
Ceo svet smo obisli
u zudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoisli.

Da, mora da je tako.

 

Jesen u meni ljepotom njenih snova zbori

 

 

Jesen je, a ljepotom zbori

jedno prelijepo dijete dok u meni sni.

Nježno, umilno , zlaćano

kao i moji kalendari .

 

Jesen ,

ugodna i blaga.

Titrava i uzbibana.

Prelijepa.

Pada lišće zlatno.

 

Sve vodi ljubav sa zalazećim suncem,

nudeći nestvarnu bujicu koji opija i zavodi.

Kao čarobna Djevojčica a Žena .

Kao prelijepa …eh, rano moja ej..

 

Dobro?

Idemo dalje!

Dlanovima ispruženim prema Levantu.

 

Boje pripisujem magiji,

Te ,

nestvarne milosti

anđela boli moje.

 

Poželim da se nikad ne mjenjaju.

Ni moja tuga djetinja , ni jesenje boje .

 

Ni moje svilene ručice.

Da uvijek nose radost mome srcu .

Uz nježnu pjesmu razbijenog stakla

slika što tvoju ljepotu kradu.

 

Ponekad jeseni nosi kišu i tmurnije , nešto hladnije dane.

Kiša. Kapljica . Svaka kap je jedan život.

Jedna radost. Ljubav.

U meni jesen je.

A zima ide.

Osjećam je.

Dani postaju kraći. Noći duže i hladnije.

Grijalice ne rade.

 

A ta ljepota , to milodarje ne može nastati iz vedra neba.

Od Milsotivog nam darovi stižu.

 

Ko je Tebe meni poslao Malena?

Kazna za grijehe?

Ne želiš to biti.

Boljeće te.

 

Snovi se ponekad ostvare

 

 

Snovi se ponekad ostvare, ako ih uporno sniš i želiš .

Tako kažu.

Uvijek ti snovi,samo se gomilaju,a ja ih ne smijem u pisma pretočiti.
Boli nedostajanje.

**
Princezo

uvijek radim ono što mi srce kaže.

Jedino za pjesme (?) i slike nisam nikada nikoga pitao,
ni srce.
To je nešto što se samo od sebe rodi.
Volim snoviđenja.Vjerujem da u njima poruka za nas ima.
Nikad ne rumačim snove.
Zabnranjeno mi , a mogu da zabole.

Sinoć usih jedan san.
Djetinji je, ali iskren.

Usidih se da ti ga pošaljem.

**

Oprosti mi malena,
Sinoć ti htjedoh poslat poruku.

Osluškivao sam hoće li mi srce reći da mi se javljaš.
malo sam čekao (dva -tri sata )
Pomislih, bebica moja spava .

Bio sam nešto umoran,
pa,obandačio sma se.

Zaspem obučen i sretan,jer te u srcu nosim.

Što ti je čovjek?

Malo nade imam.
A opet puno topline,dobrote i ljubavi,
djetinje čednosti u srcu, od tebe primam.

Takva vam je ta Princeza Tea
Djevojčica moja.

I kad šuti ,znam da mi milost,
radovanje snije.

I usnijem san.

 

Ti došla.
Kucaš.

Siđem dolje da ti otvorim vrata.
Bez pitanja uđe neki blagi povjetarac u Galeriju.

Slegnem ramenima, mislim baš sam lud,
nema dijete pametnijeg posla nego budit Galeristu.

Jer sada sam samo to.
Galerista.

Tako se osjećam kada dodire nemamo.
Tada sam se osjećao slikarem i poetom.

Stresem se , šta ću.
Navikao sam.

Život ide dalje,kažu neuki.
Ali ne ide.

Zastane u onoj tački kada ne očekuješ mnogo toga.
Samo dan za danom.

Kada pristaješ na ono:
-Možda jednom navrne.

Ostavim otvorena vrata,za svaki slučaj.
Možda čujem glasić:
-Ja došla!

Ili barem šapat:
-D'bro , evo me.

I djetinji smijeh.

A meni damari biju,
eto Princeza mi došla.

A u onom danu za danom,
kompjuter upaljen.

Nema čak ni poruke od moje bebice.
Moga radovanja.

I danas bijah malo tužan.
I sve se nadam da ću ti reći:
-Evo sada ja puko od radosti.

Malena mi piše, raduje me.
Javlja da se vraća.

A tada…

Možda me zavoli dovoljno da joj mogu pisati,
Riječi nježne, riječi…

**

Piši ponekad Mila mila,
Lomićeš jedno ogromno nedostajanje.
Uglavnom.

 

Prijatan ti dan Princezo
I sni.

Sanjaj naš Ocean,Tišina i sni.
Prelijep je.

Nisma ti pričao o njemu..
Neki drugi put.

Žurim da te danom radujem.
Hoću večeras da ti još ljepše pišem

Jer malena …
Život je prelijep ,
Ti si u njemu.

**

A sada ,
ti što predivne riječi u stihove kuješ,
i raznosiš ih vjetrom ,
da vaseljanu nježe,
reci nedoumičnom,
-Da li ovo vrijedi objaviti?

Ime će neukim škripati,
no to nas nije briga.

Prelijepo ime za anđela kojeg snim,
a čiji lik tek u slikama svojim nazirem.

Ugadan ti Princezo
ovaj prekrasni  jesenji dan.
Volim ovake dane.
Elegični su ,
a opet bremeniti bojama i ljubavlju.
Tvojom i mojom.

 

 

 

 

Aleksandar Puškin – Besi

Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moć,
Sneg se vitla sa visine, –
Mutno nebo, mutna noć.

Saonice stepom klize,
Zvonce zvoni cin – cilin,
Na tom putu mor’o bi se
Užasnuti svaki džin.

”Teraj momče!” – ”Zalud muke;
Konj zaspao, kajas krut;
Mrzne mi se već i ruka,
A ne vidim nigde put.

Propašćemo, – zlo je, zlo je,
Kucnuo nam je zadnji čas.
Pred nama se hale roje,
Besi skaču oko nas.”

”Eno jedan zube kesi;
Drugi me je pljuno – hu!
To su besi, to su besi,
Raduju se našem zlu.

Sad je jedan trč’o levo,
Konje gur’o u prolom,
A drugi je okom sevo
Nakom vatrom paklenom.”

Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moć,
Sneg se vitla sa visine –
Mutno nebo. mutna noć.

Sad ni mači – jao, jao!
Opet zasta zvona zvuk.
”Šta je ono?” – ”Bog bi znao –
Neka klada, – il’ je vuk.”

Sikću, pište noćne strave,
U grud’ma ti hrabrost mre;
Konji ržu dižeć’ glave –
Kakva j’ ono avet, gle!

Lete konji k’o pomamni,
K’o da j’ orkan odstrag;
Iza onih jela tamni’
Cereka se neki vrag.

Iz daljine nešto kulja,
Ne znam je li dim il’ sen;
A urliče neka rulja
Vrteći se u vreten.

Čudna huka, čudna buka,
Ne znam uzrok, ne znam smer, –
Sahranjuju l’ kakvog smuka,
Il’ udaje daba kćer!

Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moć,
Sneg vitla sa visine –
Mutno nebo, mutna noć.

Razuzdani besi lete,
Raduju se našem zlu,
Krici njine pesme klete
Kroz srce mi prodiru.
Al’ gle, čoveku čovek reče,
Drveta toga da se lati,
I čovek pođe kad padne veče
A s otrovom se zorom vrati.

On smrtonosnu smolu nosi,
S učmalim lisjem kobnu granu
I znoj mu bledo čelo rosi,
Kad zadihan u šator banu.

Kad gospodaru svome dade
Granu sa jedom ovim kobnim,
Ko mačem posečen on pade
I zaspa snom dubokim, grobnim.

A knez u otvor strele spusti
I ljuta smola u njih uđe,
I srt on s njinog vrha pusti
Na susede i zemlje tuđe.

 

Pablo Neruda – Igraš Se Svakog Dana

Igraš se svakog dana svetlošću svemira.
Profinjena uzvanice, stižeš u cvetu i vodi.
Više si no ova bela glavica koju stežem
svakoga dana poput grozda.
Ne sličiš nikome otkako ja te volim.
Dopusti da te položim medju žute vence.
Ko ti zapisuje ime
dimnim slovima medju južnim zvezdama?

Ah, daj da se setim kakva si nekad bila,
kad još nisi postojala.
Iznenada, vetar zavija
i udara u moj prozor zatvoreni.

Nebo je mreža ispunjena mračnim ribama.
Ovamo svi vetrovi neba stižu, svi.
Kiša haljinu odbacuje.
Proleću ptice i vetar,
ja se mogu boriti protiv ljudske sile.

Oluja tamo lišće kovitla i odvezuje sve barke
što su ih sinoć vezali za nebo.
Ti si ovde. Ali ti ne bežiš.
Do posljednjeg krika ti ćeš mi odgovoriti.
Kao da te strah, sklupčaj se uz mene.
Pa ipak, ponekad ti je neka čudna sena
očima prohujala.

Sada, malena, cvetak mi kozje krvi pružaš,
i čak ti grudi njima odišu.
Dok žalobni vetar huji ubijajući leptire,
ja te ljubim,
i radost moja grize ti šljivu usta.

Nije ti bilo lako priviknuti se na mene,
na dušu moju usamljenu i divlju,
na ime moje koje svi izbegavaju.
Toliko puta videsmo kako zornjača plamti
dok smo se ljubili u oči i dok su se
nad našim glavama sumraci rasplitali
u razigrane lepeze.
Moje su te reči zasipale, milovale.
Odavna sam voleo tvoje telo od blistavog sedefa.
Za mene ti si vladarka svemira.

Cveće ću radosno, naš copihue, s planine doneti,
lešnike zagasite i košare šumskih poljubaca.
Želeo bih učiniti s tobom ono
što proleće s trešnjama čini.

 

 

 

 

Bleki – Molitva

Juče
molitva i spokoj
bili smo tu
kakav divan dan
pomen imena Božjeg
prelijeva velove
milodarja
grlice pjevaju
maglice trepere
behari cvatu
Zadivljujuća Milost

Danas
spokoj i molitva
još smo tu
kakv preksrasan dan
pomen imena Božjeg
prelijeva valere
dobročinitejstva
djeca pjevaju
putanje titraju
potoci žubore
Amazing Grace

Sutra
rekvijum i fatiha
nismo više tu
kakav uzvišen dan
osjećaj blizine Gospoda
uznosi ljubav
vječnu
anđeli pjevaju
vaseljana slavi
dženetske dane
Milostive Uzvišenosti.

Bosna zemlja Božije milosti – Galerija u 14 02

 

 

 

zimska-noc-punog-mjeseca   ples-krhkog-cijeca

Zimska noć punog mjeseca                                                    Ples krhkog cvijeća

 

proljetni-velovi  

Proljetni velovi                                                                     Ljetni velovi

 

jesenji-velovi   zimski-velovi

Jesenji velovi                                                                   Zimski velovi