Bosna zemlja Božije milosti – Pred ponoćna Galerija

 

 

Iskrice

 

Srce puno radosti Ljubav,krv i trnje

Srce puno radosti                                                                               Ljubav,krv i trnje

 

Igra se nastavlja   Malena među ljubičicama

Igra se nastavlja                                                                      Malena među ljubičicama

 

Svileni đardini  Sumorne slutnje

Svileni đardin                                                                       Sumorne slutnje

 

Skica za dizajn zaljubljene duše  Laži

Skice za dizajn zaljubljene duše                                                       Laži

 

Nebo srušenih nada   Balada

Nebo srušenih nada                                                                             Balada

 

Jorgovan rasuo perle   Ne osvrći se malena

Jorgovan rasuo perle                                                            Ne osvrći se malena

 

Buket     Srce

Buket                                                                                   Srce

 

Riječi ljubavne  Nebo

Riječi ljubavne                                                                        Nebo

 

 

Dodikov spin-doktor, Stefan Karganović iznio je nevjerovatnu teoriju o pozadini ubistva Davida Dragičevića. Karganović tvrdi da je David bio kidnapovan i ubijen za potrebe unaprijed isplaniranog političkog scenarija za rušenje Republike Srpske!

Već dulje vremena režim Milorada Dodika pokušava pronaći način da s Trga Krajine u Banjoj Luci makne svakodnevne, mirne i dostojanstvene, proteste građana pod sloganom „Pravada za Davida“. Kako su svi dosadašanji napori režima u tom smjeru bili uzaludni, na scenu su stupili Dodikovi plećeni spin-doktori koji smišljaju nevjerovatne teorije i scenarije s ciljem političke diskreditacije organizatora protesta i strašenja građana koji na njima sudjeluju.

 

Tako je notorni Stefan Karganović lansirao teoriju prema kojoj iza ubistva Davida Dragičevića stoje „strani centri moći“, baš kao što i u pozadini protesta stoje strane obavještajne agunture koje proteste koriste kao instrument za rušenje ne samo Dodikovog režima nego i cijele Republike Srpske!

 

„Stanje je alarmantno. Republika Srpska preživljava najozbiljniju unutrašnju krizu otkako je subverzivni proces „obojene revolucije,“ usmeravan i finansiran izvani, 2014. godine u njoj počeo da uzima maha“, piše Karganović u tekstu objavljenom na desničarskom sajtu NSPM.

 

U nastavku teksta pročitajte ključne dijelove Kraganovićeve podle analize – opasne optužnice protiv Davora Dragičevića, nesretnog oca Davida Dragičevića, i pristalica neformalne grupe “Pravda za Davida”.

 

„Posmatramo poslednji čin, u izvedbi zapadnih obaveštajnih službi, velikog geopolitičkog čišćenja terena pred projektovani sukob sa Rusijom. To se odvija u širokom luku, od Jermenije, preko Makedonije, do Bosne i Hercegovine.Podrazumeva se, pored određenih kadrovskih korekcija koje su programirane i za Federaciju, da je na prostoru BiH Republika Srpska glavna specifična meta ovog rušilačkog procesa.

 

Već skoro dva meseca, u Banjaluci ne jenjavaju svakodnevna protestna okupljanja Davidovih „prijatelja,“ kojih je — sudeći po gomilama poštovalaca na Trgu Krajine — ova očigledno izuzetno komunikativna mlada osoba za života imala u izobilju. Da se nije „udavio,“ žrtveni jarac David najesen je komotno mogao da se kandiduje za predsednika Republike Srpske. Po impozantnom i rastućem broju posthumnih prijatelja koji ga žale, njegovi izgledi da se legalno useli u  kabinet Milorada Dodika, za čije se prevratničko zbacivanje Davidova smrt sada cinično zloupotrebljava, ne bi uopšte bili zanemarljivi.

 

Postupajući po pogrešnom savetu nekoga iz najbližeg okruženja, navučen na udicu brzog i lakog saniranja nadolazeće krize, i idući naruku rušiocima, predsednik Dodik je već u ranoj fazi povukao potez kojim je od samoga početka diskreditovao i devalvirao poziciju vlasti. Umesto da čvrsto stane iza kompetentnog obdukcijskog nalaza nadležnog patologa iz Banjaluke, u nastojanju da se manifestantima dodvori i da ih ubedi u nešto što njih uopšte i ne zanima, vlast je pozvala stručnjaka iz Beograda da ponovi obdukciju. Nebitno je što se novi nalaz u svim bitnim pojedinostima poklapa sa onim prvim. Bitan je presedan, i poruka koju šalje. Bundžije tvrde da je nalaz banjalučkog patologa lažan, napravljen da bi se prikrilo učešće vlasti u ubistvu. Dovođenjem patologa sa strane vlast je signalizirala da bi bezobrazne insinuacije na njen račun mogle biti tačne. Suština zapleta — a imbecilna vlast se pokazala nesposobna da to razume — ne nalazi se u razjašnjavanju stručnih uvida, nego u brutalnom nametanju utisaka. Prvi poen za rušioce.

 

U Republici Srpskoj svakodnevno poneko pogine ili umre. Kada bi predsednik Republike i ministar unutrašnjih poslova išli na sve komemoracije ove vrste i posećivali rodbinu svih pokojnika, da se „ljudski solidarišu“ i izjave saučešće, njima ne bi preostalo vremena da se bave javnim poslovima za koje su zaduženi i za šta primaju platu. Pa ipak, predsednik Dodik i njegov glavni policajac, učinili su, u slučaju ucveljene porodice Dragićević, znakovit izuzetak. Idući im na noge da izjave saučešće, ostavili su neodoljivi utisak ne saosećajnih duša nego izvršioca, ili barem „saučesnika“ kako ih je otac Davor Dragićević kasnije nedelikatno prozvao, koji idu na mesto zločina. Drugi poen za rušioce.

 

 

 

Ova dirljiva poseta je poen koji se nikakvom normalnom logikom ne da objasniti, pogotovo kada taj vrlo značajan poen, pred kamerama, protivničkoj strani serviraju jedan ne baš sentimentalan, iskusan političar i još nesentimentalniji, prevejani udbaš.

 

 

 

Ali „najbolje“ tek dolazi. Na početku drame, otac Davor je davao primerene izjave kakve se očekuju od skrhanog roditelja, moleći da se smrt njegovog sina ne politizuje i da se njegova porodica i on, u svom bolu, ostave na miru. Zatim je u Davorovim javnim istupanjima nastao nagli preokret koji se nikakvim normalnim psihološkim mehanizmima ne bi mogao  objasniti. Između ostalog, Davor je zatražio da bude uključen u istragu i da se jedan, po njemu, nepodobni učesnik udalji iz istražnog tima, što je po bezprecedentnom odobrenju ministarstva unutrašnjih poslova i učinjeno. To, naravno, predstavlja krajnje paradoksalan i skroz neprofesionalan potez ničim opravdanog popuštanja političkoj stihiji koja, barem formalno, cilja i na rušenje tog ministarstva, kao jednog od ključnih „stubova režima.“ Naravno, preko Davora Dragićevića u „istragu“ su time insajderski bili uključeni i faktori koji su tada već vidno počeli njime da manipulišu. Treći poen.

 

 

 

Film se ubrzava i karakter protesta se „neprimetno“ menja, dok dirljivi rituali i paljenje kandila na Trgu Krajine odvraćaju pažnju javnosti.

 

 

 

Politički naglo sazreli protestanti, presvisli od žalosti za izgubljenim drugom, ne gube vreme već munjevitom brzinom fokus diskursa prenose na ono što ih stvarno zanima, a to su teme od „višeg društvenog značaja“. Dok se David diskretno potiskuje u pozadinu, mada i dalje biva korišćen kao emotivni paravan i ukrasni detalj, u prvi plan izbijaju bitnije teme koje su u potpunosti nepovezane sa njegovom tragičnom smrću, kako god da se dogodila. Te teme su podobnost vlasti, nesposobnost i netransparentnost sistema, kao i otuđenost pravosudnih i svih ostalih institucija. (Ova zadnja ideja je ipak morala poteći ne od Davidovih vršnjaka nego od starijih i iskusnijih, po svoj prilici veterana „Korčulanske letnje škole“).

 

 

 

Za samo mesec dana posle tragedije, iskusni propagandni volšebnici obrnuli su narativ. Težište javne pažnje vešto su preneli sa nedoumica u vezi sa tragičnom smrću jednog doskora anonimnog mladića na legitimnost (ipak) demokratski izabrane vlasti u Republici Srpskoj, sa potencijalom miniranja predstojećih izbora i utiranja puta u Republici Srpskoj istoj vrsti manjinskog uličnog prevrata koji smo upravo videli u Jermeniji, a nedavno u Makedoniji.

 

 

 

Pošto (da parafraziramo Staljina) utisci rešavaju sve, Davidov otac Davor je postao predmet posebne obrade diskretnih usmerivača ovih spontanih procesa. Teško je bez opipljivih dokaza dati odgovor na zanimljivo pitanje šta je uticalo na roditelja, koji je ispočetka sasvim odmereno i normalno reagovao na tragičan gubitak svoga deteta, da zatim bez vidljivog osnova promeni svoj ton i stav. Uglavnom, odjedanput Davor je počeo da priča ekstravagantne budalaštine. On sada govori da mu je sin bio silovan, pa zatim ubijen i masakriran; da mu je poznat identitet petnaestorice neposrednih vinovnika, ali da njihova imena ne želi da otkrije; kao i to da su gotovo svi najviši dužnosnici Republike Srpske — citiramo — „saučesnici u ubistvu“ njegovog sina, Davida Dragićevića. Naravno, niko ne postavlja pitanje Davorovih nepostojećih forenzičkih kvalifikacija da se o stvarima takve vrste izjašnjava. Ali to su propagandne knedle koje vlast, koja ga je po specijalnoj proceduri imenovala za člana istražnog tima, sada mora da guta.

 

 

 

Oh da, i ono pitanje o tome šta je moglo uticati na Davora. Teško je reći, ali hipotetičko objašnjenje moglo bi se naći u rečima iskusnog ratnika Panča Vilje: topovsku paljbu će protivnička vojska možda izdržati, ali kada počnete da je granatirate pezosima, predaće se bez odlaganja.

 

 

 

David Dragićević najverovatnije jeste bio kidnapovan za potrebe unapred isplaniranog političkog scenarija za rušenje Republike Srpske. Rečima britanske premijerke Tereze Mej, popularisanim u jednoj zaprepašćujuće sličnoj misteriji koja se nedavno odigrala u režiji britanske obaveštajne službe, to je „highly likely“. Posle nestanka u drugoj polovini marta, David je „najverovatnije“ bio držan na za sada nepoznatom mestu, usmrćen, i zatim bačen u reku. Sakralna žrtva za novu fazu obojene revolucije u Republici Srpskoj je prineta. Za uhodane mehanizme, preostali deo posla je čisto tehničke prirode. Kako stvari trenutno stoje, taj deo odrađen je solidno.

 

Uzgred, u proizvodnji ove provokacije pod lažnom zastavom trapavi klovnovi čija je uloga da glume „opoziciju“ nisu imali mnogo udela. Na osnovu analize dosadašnjeg rada, gazde su pravilno procenile ograničenost njihovih operativnih sposobnosti. Davida je, „highly likely,“ likvidirao tim stranih profesionalaca specijalno ubačenih za tu svrhu. Propagandnu pripremu javnosti obavili su mediji pod stranom kontrolom, a jedan deo zadatka sejanja konfuzije poveren je pouzdanom paškvilantu i mutivodi na jaslima stranih službi, Slobodanu Vaskoviću“.

 

 

 

 

 

Čarobna mjesta

 

 

Sve što je dotakao dah Božijeg stvaranja  je prelijepo i čudesno.

Neka mjesta širom dunjaluka su osjenčena posebenom čarolijo.

Neko je napravio video sa izborom mjesta koja se njemu dopadaju.

Za neka je u pravu, fasciniraju.

Druga su samo lijepa i neobična.

Uostalom pogledajte.

Ana Ahmatova – Pjesma poslijednjeg susreta

Studen mi je pakla grudi takla.
Korak se u laku dao drhtavicu.
I ja na desnu ruku sam namakla
S leve rukavicu.

O, koliko ovde stepenica ima
A ja sam verovala — tri.
Šapat jesenji među klenovima
Prošumi: „Umri sa mnom ti!

Varljivost života sreću mi zakrili.
Prevrtljiva sudba nasmeja se zlobom“.
Ja mu odgovorih tiho: „Mili,
Meni, takođe. Umreću sa tobom“.

O poslednjem pesma to beše susretu.
I ja pogledah na sumorni dom.
U spavaćoj sobi, ko na drugom svetu,
Gorele su sveće ravnodušno za mnom.

* * *
Ukrašenim tuk’o me kaišom
Moj muž — do modrica tela
Zato što ti sa prozora krišom
Motriš. Svunoć u vatri sam bdjela.

Sviće. I nad modrom kovačnicom
U kolute dimčić se izvio.
A ti sa mnom tužnom sužnjačicom
Opet nisi — opet nisi bio.

Ja sam tebi, uz ranjenu dušu,
Sudbu-muku prinjela na dlanu,
A možebit ti voliš plavušu,
Riđokosu milu, nasmijanu?

Ja ne umijem skriti jauk pijani.
Srce tuži, u duši bol grsti.
Tanki zraci, ko sablasni prsti,
padaju na čaršaf nezgužvani.

* * *
Da mudro živim već sam naučila,
Gledajuć’ u nebo i moleć’ se bogu
I da dugo skitam da bih izmučila
I nemir duše i dušu ubogu.

A kada u dolji vetar prene čičke,
Grozdovi rjabine sviju se po plotu,—
Ja veselo slažem mozaik-kamičke
U pjesme o divnom prolaznom životu.

Vraćam se. Tople dlanove mi liže
Baršunasti mačak, preduć natenane,
I jarki se oganj razgorjeva, striže
Nad vodom iz modrih dimnjaka pilane.

Samo tišinu cepne iznenada
Krik rode koja već slijeće na krov.
Ako na vrata pokucaš sada —
Neću čuti tvoj zov.

* * *
Sahrani, sahrani, ti vjetre, mene.
Najbližih mojih na pogrebu nije.
Okolo mrtvih već lutaju sjene,
I disanje je zemlje potmulije.

Biće moje bješe slobodno i žedno
Ko i ti i htjede još životne muke.
Pomiluj, vjetre, ovo tjelo ledno
I prekrsti mu u njedrima ruke.

Zatvori na njemu ovu crnu ranu
Pokrovom tkanim od večernje tame.
Naredi sutonu plavome, svečanu
Da nada mnom čita tihe psalme.

Da bi bilo lakše osamljenoj meni
Sna poslednjeg zgasit’ buktinju goruću,
Šumite svom snagom, visoki jaseni,
O prolleću, o mome proljeću

Studen mi je pakla grudi takla.
Korak se u laku dao drhtavicu.
I ja na desnu ruku sam namakla
S leve rukavicu.

O, koliko ovde stepenica ima
A ja sam verovala — tri.
Šapat jesenji među klenovima
Prošumi: „Umri sa mnom ti!

Varljivost života sreću mi zakrili.
Prevrtljiva sudba nasmeja se zlobom“.
Ja mu odgovorih tiho: „Mili,
Meni, takođe. Umreću sa tobom“.

O poslednjem pesma to beše susretu.
I ja pogledah na sumorni dom.
U spavaćoj sobi, ko na drugom svetu,
Gorele su sveće ravnodušno za mnom.

* * *
Ukrašenim tuk’o me kaišom
Moj muž — do modrica tela
Zato što ti sa prozora krišom
Motriš. Svunoć u vatri sam bdela.

Sviće. I nad modrom kovačnicom
U kolute dimčić se izvio.
A ti sa mnom tužnom sužnjanicom
Opet nisi — opet nisi bio.

Ja sam tebi, uz ranjenu dušu,
Sudbu-muku prinela na dlanu,
A možebit ti voliš plavušu,
Riđokosu milu, nasmejanu?

Ja ne umem skriti jauk pjani.
Srce tuži, u duši bol grsti.
Tanki zraci, ko sablasni prsti,
padaju na čaršaf nezgužvani.

* * *
Da mudro živim već sam naučila,
Gledajuć’ u nebo i moleć’ se bogu
I da dugo skitam da bih izmučila
I nemir duše i dušu ubogu.

A kada u dolji vetar prene čičke,
Grozdovi rjabine sviju se po plotu,—
Ja veselo slažem mozaik-kamičke
U pesme o divnom prolaznom životu.

Vraćam se. Tople dlanove mi liže
Baršunasti mačak, preduć natenane,
I jarki se oganj razgoreva, striže
Nad vodom iz modrih dimnjaka pilane.

Samo tišinu cepne iznenada
Krik rode koja već sleće na krov.
Ako na vrata pokucaš sada —
Neću čuti tvoj zov.

* * *
Sahrani, sahrani, ti vetre, mene.
Najbližih mojih na pogrebu nije.
Okolo mrtvih već lutaju sene,
I disanje je zemlje potmulije.

Biće moje beše slobodno i žedno
Ko i ti i htede još životne muke.
Pomiluj, vetre, ovo telo ledno
I prekrsti mu u nedrima ruke.

Zatvori na njemu ovu crnu ranu
Pokrovom tkanim od večernje tame.
Naredi sutonu plavome, svečanu
Da nada mnom čita tihe psalme.

Da bi bilo lakše osamljenoj meni
Sna poslednjeg zgasit’ buktinju goruću,
Šumite svom snagom, visoki jaseni,
O proleću, o mome proleću

  

Josif Brodski – Stiže proljeće

Slavna igla u ne manje dostojnom slave plastu,
u gradskom polumraku, polusjaju što se vrti,
u gradskoj vrevi, plesu i kriku tmastu
tanana pesmica smrti.

Gornja svetlost ulice, gornja svetlost grada.
Sve nam crta taj grad, i ovu vodu,
i kratak zvižduk kraj uskih fasada,
što uzleću uvis, uzleću na slobodu.

Devojčica-sećanje luta kroz grad, na dlanu monete zvone,
mrtvo lišće kruži kao rasuto rublje,
nad reklamnim panoima nebo uske prima avione
kao gradske ptice, nad gvozdenih brodova stubljem.
Ogromna kiša, kiša širokih ulica lije po martu,
kao u te dane povratka, koje nismo zaboravili.
Sad ideš sâm, ideš sâm po asfaltu,
i ususret ti lete blistavi automobili.

Evo i život prolazi, svetlost na zaliv pada,
šušteć haljinom, mnogo imena, dok zvone ti pete,
ti ostaješ s tim narodom, s tim vekom ponad grada,
jedan na jedan, ma koliko da si dete.

Devojčica-sećanje po gradu luta, dolazi veče,
lije kiša, i, makar joj maramicu iscedi,
devojčica stoji kraj izloga, odeću gleda što vek steče,
i taj večni motiv života bezumno zviždi, ne štedi.

 

Bleki – Šta ću sad a svijam ruke

 

 

šta ću sad

leptiru moj

koljena ne klecaju

samo što nisu

oh

 

ipak

mogu izdurat

okrete uzbibanih dodira

hejbet tanga

a plove uzavrelim nemirima

u nevinosti tangica

 

Tišina i sni

mole

prepješači do mora

do violetnih

onih svijetlijih

djevičanskih ljubičica

i nestašnih pjegica

samo da bi…

 

srce pjevalo

jer muzika je dobra

a um

kao eho tona u srcu

uvijek zelen

duši njenoj

pahuljastoj se klanja

 

i šta ću a ona zna

žena je

zarobljena predajom mojom

nenadano

koljena klecaju

a svijam  ruke

hiljadama velova

ljepotu redom brati

Bosna zemlja Božije milosti – Galerija u 15 03

 

 

 

 

emina-u-snjeznim-oblacima-duge   vjetar-ceznje

Emina u snježnim oblacima duge                                              Vjetar čežnje

 

zar-ptica  ugodan-pogled

Žar ptica                                                                                 Ugodan pogled

 

Đardinske suze  Ruže i plavet

Đardinske suze                                                                Ruže i plavet