Pred ponoćna Galerija Bosna zemlja Božije milosti

 

 

 

Svijet dvije Duše čiste  Lebdeće stanje uma

Svijet dvije Duše čiste                                                                Lebdeće stanje uma

 

Iskrenost Ni na zemlji ni na nebu

Iskrenost                                                                                 Ni na nebu ni na zemlji

 

Padaju zvijezde 1  Krajolik u nijansama plavog

Padaju zvijezde                                                               Krajolik u nijansama plavog

 

Dugin dan Plavetni dan

Dugin dan                                                                                    Plavetni dan

Izvorišta istine Tišina i sni Cvijetni dan

Izvorište istine  Tišina i sni                                             Cvijetni dan

 

   Igra Tišina i sni

Radost i ples                                                                        Igra Tišina i sni

 

Ocean Kapljica Tišina i sni Noć darivane nevinosti 1

Ocean Kapljica Tišina i sni                                     Noć darivane nevinosti

 

Ljubav plamti 1  

Ljubav plamti                                                                       Crveni svijet ljubavi

Versna Parun – Za sve su kriva djetinjstva naša

 

 

Izrasli smo sami kao biljke.

I sada smo postali istraživači

zapuštenih predjela mašte

nenavikli na poslušnost zlu.

 

Iznikli smo pokraj drumova

i s nama rastao je strah naš

od divljih kopita koja će nas pregaziti

i od kamena međašnih koji će razdvojiti

našu mladost.

 

Nitko od nas nema dvije cijele ruke.

Dva netaknuta oka. I srce

u kojem se nije zaustavio jauk.

 

Svijet je u nas ulazio neskladno

i ranjavao naša čela

zveketom svojih ubojitih istina

i bukom zvijezda zakašnjelih.

 

Starimo. A bajke idu uz nas

kao stado za ognjem u daljini.

I pjesme su nam takve kao i mi.

Oteščale i tužne.

Ubleha Gete

 

Napoleon je uzviknuo:

-Evo genija.

Pojavila se kreatura kojoj je prokladnija izreka:

Homo Homini lupus Est.

Gete je uzvratio:

-Evo čovjeka.

Nijedna od slavnih ličnosti zapadne “civilizacije”  nije potrefila “hvalom”.

 

Čovjek je čovjek ili genije onoliko koliko voli druge ljude.

Njih dvojica su voljeli samo sebe i slavu.

Sve što je Gete činio i radio je bilo sujeta i zbog  Johana Wolfganga Goethea.I kad se činilo da ništa ne radi,to je bilo samo  radi Getea.

Napoleon takođe.

Njihova bojna polja su malo različita,ali dovoljno slična da se mogu porediti.

Car je pao u zamku lažne veličine . Političar nije , on je izgradio mit lažne veličine..

Sa Geteom se moglo pričati samo o Geteu i o njegovom djelu.Bio je veoma neobražen ali i uobražen,zato da je znanje tonulo u drugi plan.

Danas je sasvim jasno da se radi o paučinastojm tkanju sablasti hrišćanskog , aristokratsko-buržujskog humanizma sa pokušajima da se sve to ucelofani u  romantizam.

Po naslovu  se može pretpostaviti da mi ne begenišemo Getea . I zaista, ne šmekamo ga; nimalo .  Po nama malo kandilira.

Ima više od tri razloga, a to je onaj neophodni minimum da vam neko mora biti nedrag i opravdati malo nategnutije pisanje o takvoh osobi.

Nešto je trtljao po fizici i biologiji. To ne bi bilo važno (kao što i nije) , da svojim radom nije postavio temelje za velikog smutljivca i ublehu Čarlsa Darvina  i teoriju evolucije.

Znači  Gete i Darvin su razmišljali u istom pravcu, da su postali od majmuna.

Gete je bio podnošljiv dok je bio mlad i pubertetski nadobudan. Nadobudnost zrelosti , a pogotovu staračka su otkrlile njegovu pravu ličnost.

Pubertetlija je pripadao njemačkom književnom pravcu  Sturm und Drang (Oluja i nagon) koje preferira kult ličnosti, osjećaje i prirodu. Iz tog perioda su ostali Jadi mladog Vertera. I možda je zato Gete sebi gradio lični  kult ličnosti.

Nama je to bilo obavezno štivo u srednjoj školi. Pitali smo se zašto! Šupljina štiva nije odgovarala plemenitom tkanju  Meše ili Maka.

Koliko čujemo nogirali su ga iz nastavnog programa. Sasvim prirodno i osjećajno. Arijevsko tkanje , glupog i nadobudnog pubertetlije nije ni trebalo da  zaviri na ove prostore. Dosta nam je bilo nacista.

Ali Gete je prihvatio glavnu sintagmu pokreta:

Osjećam , dakle jesam (Osjećaj je sve).

A u centar tih osjećaja pokret je gurnuo kult ličnosti. Sa kultom ličnosti su vezali slobodu. Nema šta , pravi ibermenši. Još samo im kukasti krst fali.

Gete je osjećaje i kult ličnosti je prilagodio svom ambicioznom karakteru. Postao je osjećajan na novac  i častohleplje .  Za prirodu nikad nije našao vremena , jer je trčao za slavom i čeonim mjestima na carskoj trpezi.

Tada je i počeo pjesničko i ko fol prijateljsko prepucavanje sa bivšim sudrugom Šilerom, koje je potrajalo par godina. Šilera je  Gete vrlo brzo prestao  interesovati,  jer je ovaj  drugi  spoznao genijalnu količinu njegove sujete. Za razliku od dvorskog bajaca, slugu Karla Avgusta, vojvode od Saks-Vajmara, Šiler je pokušavao da piše o stvarnim osjećajima.

No, kako su im uzori bili šuplji Šekspir i kabasti Homer, koji možda nisu ni postojali, takva su im bila i djela. Kabasta , šuplja i prozirna, skoro nepostojeća.

Druga necijenjena osobina , nedragog nam Getea , je beskropulozan i licemjeran stav prema prijateljima i ženama.

Nije cjenio ni prijateljstvo i  ni bilo čiju čast , pa se udvarao i pokušavao zavoditi gdje stigne i šta stigne . Njegov prijatelj Jeruzalem se ubio zbog vjerenice Šarlote Buf . Gete je tu nešto bezuspješno mutio i postavio  prve cigle nepremostivog zida među mladim ljubavnicama . Iz kuće trgovca Brentana , sa čijom ženom je volio da svira i htio  nešto da muti , je otjeran smrdljivom metlom.

Svoje necjenjene osobine i bezuspjele zavodničke pokušaje je 1974. pretočio u Verterove dubioze. Život o kojem Verter mašta je u oštroj suprotnosti sa stvarnošću koja ga okružuje. Oseća se ogorčenje zbog nazadnih konvencija društva koje koče slobodan razvitak jedinke i ljudske duše.

Gete bi da izbriše konvencije da bi njemu žene bile dostupnije. Verter mu je donio vjeridbu sa Elizabet Šeneman (Lili iz njegovih pjesama) , ali on godinu dana kasnije zauvek bježi iz rodnog grada, prepuštajući obešćašćenu zaručnicu njenim jadima.

U rodni grad nikad više nije kročio . Njega , poznatog licemjera  nije bilo stid. Vratio bi se on ponekad, ali nije smio. tada je još uvijek vladao zakon perja i katrana.

Takav stav  je usud dobro  znao prepoznati , ocijeniti i nagraditi . Na početku četvrte decenije   upoznao je prelijepu dvadesetogodišnju Šarlotu fon Štajn . 1700 pisama nalik na poeziju. Šest pisama na dan i ništa , ćorak i noga .

Kažu ispratila ga riječima: Idi starče pa se liječi,neće mene mladu dati za stara.

I nisu.Njeni su bili toliko bogati da su je mogli udati za bilo koga.

Tada je napustio dvor i počelo je njegovo lutanje Evropom i poneko ratovanje. Trajalo je dvije decenije, a smiraja je teško nalazio.

Umoran i ogorčen vratio se u Vajmar i posvetio se isključivo pisanju. Sada je bio samo očajni, usamljeni i ogorčeni starac.

Sve ideale koje je u mladosti  imao on je pomješao , što bi doli sad je gori, ko bi gori doli gori pristaje. Na svojoj koži je osjetioi kradene stihove svog vehtog i hadumskog ljubimca mu Njegoša.

Ljubav se rodila iz zajedničke mržnje prema Islamu. A zaboravlja Gete da  ga je u  mladosti    do neba  zaokupljala  ideja velikih ljudi:  Cezara, Fausta, Prometeja i posebno  Muhameda kao  simbol genija koji vodi čovečanstvo.

Šarlotica je ubila sve tragove ljudskosti koji su u i ako kojim slučajem u njemu  obitavali.

„Godine učenja Vilhelma Majstera“  su varijacija Vertera kojom Gete briše mladost i snove tih dane. Sada  Gete piše veoma koncizno , sa velikim bogatstvom izraza. Međutim  i intenzivno neposredno pripovedanje  opterećeno didaktikom i „umovanjem“ ogorčenog čovjeka , koji šuplja tek toliko da ubije vrijeme .

I zaključuje : sav zanos za pozorište je samo zabluda. Nikad nije skontao da je njegov život bio samo farssa od cirkusa , u kojem je glavni klovn bio Gete.

U epu Herman i Dorotea , u vremenu  kada  svi slave revoluciju protiv koje je on kategorično bio , on slavi , porodicu , svakodnevni rad i mir. Zaboravio da je u dva navrata poremetio ritam porodice i slavi nešto što nije nikad upoznao i iskusio.

Da bi se nekako prilagodio epu u 57.godini se oženuio vremešnom Kristijanom Vulpius.

Čovjek koji je sposoban ubiti svoju mladost nije čovjek po našem ukusu.

Mladost može biti i ovakva i onakva . Dobra i loša . Sjajna i bijedna . Ali ona je naša , jedina koju imamo i dio naših života do smrti . Mladost je vrijeme kada se čednost bori sa okrutnim svijetom i nametnutim nazorima zrelost i, okovima malograđansštine.

Ko uspije pobjeći od zrelosti i ostati mlad , taj je život proživio kao san i nema za čim žaliti. Može se samo žalovati što se godine ne mogu usporavati , ponavljati i ponovo proživljavati.

U stvari žao nam Getea jer  je kao slijepac koji nikad nije progledao.

Pred karaj života u svom egomaskom stilu je rekao:

„ To što sam ja jedina osoba u ovom veku koja ima pravi uvid u nauku boja ,  je zato što sam ja ponosan na to i to je ono što mi daje osećaj da sam mnoge nadmašio .“

Nažalost Johana Wolfganga Goethea , dvorska luda  je vidio samo spektar svjetlosti  prometnute kroz sočivo i zapisane  krutim zakonima fizike . Ostao je uskraćen za boje života i  ljubavi.

 

Anatol Frans – Crveni krim

 

 

Anatol Frans,

Crveni krin

Ljubav je kao i pobožnost, dolazi kasno. U dvadeset godina žena nije ni zaljubljena ni pobožna, sem kakve specijalne naklonosti, neke vrste urodene svetosti. Žena najcešce podleže ljubavi i strasti tek u doba kada je samoca više ne plaši. Strast je doista suva pustinja, zapaljena Tebaida. Strast je profani asketizam, isto tako težak kao i verski asketizam. Otuda su velike ljubavnice isto tako retke kao i velike pokajnice. Oni koji dobro poznaju život i svet, znaju da žene ne meću rado na svoje nežne grudi kostretnu košulju istinske ljubavi.“

__________________________________

“- Hoćete da govorite o nekome koga sam juče videla na stanici? Uveravam vas da je bio najobičniji susret.

On oseti bol primetivši da se ona ne usuđuje da kaže ime onoga o kome je govorila.

– Tereza, on nije došao radi vas? Nije li vas on nagnao da mi na obali Arna kažete “Ne mogu!” On vam nije ništa?

– Uveravam vas da me ni u kom pogledu ne interesuje i da ne shvatam šta možete misliti.

– Žena ne može biti ljubomorna na isti način kao i čovek, niti osetiti ono što nama daje najviše patnje.

– Ništa o tome ne znam. Zašto?

– Zašto? Zato što u krvi, u mesu žene nema onog ludog i plemenitog besnila za posedovanjem, onog starinskog instinkta od koga je čovek stvorio pravo. Čovek je bog koji svoje stvorenje hoće celo. Od nezapamćenih vekova žena je stvorena za deobu. Naše strasti odrđuje prošlost, tamna prošlost. Već smo bili tako stari kako smo se rodili! Ljubomora je za ženu samo povreda samoljublja. Kod čoveka je to mučenje duboko kao moralni bol, stalno kao fizička bol… Pitaš zašto? Zato što si ti uprkos mojoj potčinjenosti i mom poštovanju, uprkos strahu koji mi ulivaš, materija a ja ideja, ti stvar a ja duša, ti glina a ja majstor! Šta je smerni i grubi grnčar kraj lepe amfore? On je bedan. Jest, ja sam ljubomoran. Znam dobro šta je u mojoj ljubomori. Kad je ispitujem, nalazim u njoj nasledne predrasude, gordost divljaka, bolesnu osetljivost, smešu glupe sile i svirepe slabosti”

__________________________________

Ne voliš me više. Ali, tim gore po tebe! Ja tebe volim. Nije trebalo da se daš. Ne nadaj se da ćeš se izvući. Sve si učinila da te volim, da sam ti privržen, da ne mogu živeti bez tebe. Poznali smo zajedno zadovoljstva koja se ne daju zamisliti. Ni ti se nisi odricala svoga dela. Nisam te ja na silu uzeo! Htela si. Još pre šest nedelja bila si zadovoljna. Bila si za mene sve. Ja sam bio sve za tebe. Bilo je trenutaka kada više nismo znali da li sam ja ti, ni da li si ti ja, i sad hoćeš da te najedanput ne znam više, da budeš za mene tuđinka? Tvoji poljupci, tvoj dah na mome vratu, tvoji uzvici, sve to, dakle, nije istina? Sve to ja izmišljam, je li? Pa dobro, ja se nisam izmenio. Ja sam ono što sam i bio! Nemaš ništa da mi prebaciš. Nisam te varao sa drugim ženama. Ne zbog toga da bih to sebi zapisao kao zaslugu. Nisam mogao. Kada je čovek tebe spoznao, i najlepše su mu bljutave. Nikada nisam pomislio da te varam. Zašto me ne bi više volela? Odgovori mi, odgovori… Reci da me još voliš. Reci, jer je to istina. Tereza, odmah ćeš osetiti da me voliš kao što si me nekad volela… (on polete ka njoj, vatren, raširenih ruku. Ona ga, očiju punih straha odbi sa ledenom grozom.) On razume, zaustavi se i reče:

-Imaš ljubavnika!“

___________________________

“- Vi dakle mislite da žena treba da se sjedini sa mužem čak i posle smrti?- Izvesno da treba. Brak je za vreme i večnost. Pa vi ne znate za istoriju dvaju mladih supruga koji su se voleli u provinciji Overnj? Umrli su skoro u isto vreme i položeni u dva groba razdvojena jednim putem. Ali je divlja ruža svake noći prebacivala svoju rascvetanu vrežu s jednog groba na drugi. Morali su sastaviti kovčege.”

 

Marina Cvjetajeva – Rouge et bleue

Djevojčica u crvenom i djevojčica u plavom
Zajedno šetale livadom.
“Odlučimo, Aljina, svojom glavom,
Skinimo se i osvježimo u potoku vodom?”
Strogo će na to tada reći,
Prijeteći prstom, djevojčica u plavom:
“Preko toga mama ne bi mogla preći.”

– – –

Djevojka u crvenom i djevojka u plavom
Navečer šetale uz polje raži.
“Hajde, Aljina, krenimo sada u pravcu pravom,
Hoćeš da pobjegnemo od kuće? Kaži!”
Odgovor strog, po tonu skroman,
Dala je s uzdahom djevojka u plavom:
“Ne luduj! Živimo život – a ne roman…”

– – –

Žena u crvenom i žena u plavom
Šetale skupa perivojem.
“Vidiš, Aljina, venemo, svojim smo se stavom
Zarobile u sretnom stanju svojem…”
Odgovorila joj iz tamne sjene
S gorkim osmijehom žena u plavom:
“A što bi drugo? Pa mi smo žene!”

Krleža – Bdijemo

 

Bdijemo. Zimski nokturno. A vani
nad maglenim poljem tiho se dani.
Na zelenom plišu, dva lesa blijeda,
boja tvoje kose, zlatna boja meda.
Na krovu harfe. Žice telefona.
Melodija tiha pogrebnih zvona.
Dvije voštane lutke. Tišina. Sami
ne znamo što je. A u polutami
miriše ambra: zlatne kose prami.
A ja vas gledam. Pobožno i kao
slikar kad slika ikonu Madone.
U tom trenutku nisam ni dobar ni zao,
a harfe žica posmrtno zvone.

Bleki – Sve nešto slutim

Dobro jutro

Mila moja

izvini ako te budim

do jutra ima

tako mnogo

ktomu ponoć miluje raskoš tvoju

 

volim usnulu da te gledam

tada moji sni

neće da spavaju

od mene bježe

hoće sa tobom da luduju

kažu toplije

i sigurnije im kod tebe

 

lažu me

hoće da se maze

ušuškaju u raskoši tvojoj

pomislih reći međ tvojim njedrima

bojeći se da ne smijem

zaustavih se

 

nešto mi šapuće

biće vremena

ne znam šta je mojim snima

malo poludjeli

blude

valjda se zaljubili

 

stvarnost i snovi nikad nisu iskrivljeni

oni su tako prirodni i podatni

samo su ljudi lakomi

sve nešto slutim

neuviđavni ja

Galerija bosna zemlja Božije milosti u 15 03

 

 

Zeleni vrt Rijeka sni

Zelena dolina                                                               Rijeka sni

 

 

Stablo ljubavi  Tuga i ljubav

Stablo ljubavi                                                                                      Tuga i ljubav

 

Nemiri u vrtu  Dan ruža

Nemiri u vrtu                                                         Dan ruža

 

 

Galerija Bosna zemlja Božije milosti u 14 02

 

 

Modra rijeka puteve njene zna  Zvjezdice poput cvijeća iznad uzburkanog Oceana

Modra rijeka njene pute zna                        Zvijezdice poput cvijeće iznad uzburkanog oceana

 

Ocean violetne ljubavi  Cvijeće i još svijeća

Ocean violetne ljubavi                                                       Cvijeće i još cvijeća

 

Razigrane obale Čednost

Razigrane obale                                                                    Čednost