U ružicasti vagon sa plavim jastucima
Sešćemo, zimi, pa na put!
Biće nam dobro. Gnijezdo sa ludim cjelovima
Skrivaće svaki sanjivi kut.
Sklopiceš tada oči, da kroz prozor ne vidiš
Sav cudovišni onaj puk
U kom se mrzovoljno, ispunjava te da se groziš
Crn demon ceri, crni vuk.
Tad će ti iznenada pecnuti obraz nešto.
I sićušni poljubac vratom će tvojim vješto
Potrčati, ko pauk hud.
Rekavši: “Traži”, ti ceš pognuti glavu k meni;
I tražićemo dugo tu bubu, zaneseni,
– A ona će da luta svud…
pB
Dobro priznaćemo, nismo baš ekstremno zagrijani filantropi,
ali svakako veoma mnogo volimo žene.
Vjerovatno i puno više no što zborimo, ali bi ta izjava mogla biti shvaćena kao seksistička.
Šta ćemo, moramo paziti na dobar glas.
Inače nismo ni pristalice seksa.
Mi više volimo voditi ljubav.
Hem je izraz umilniji i radnje ljepša, nježnija a temeljitija.
Sveobuhvatna i svestrana.
Još kao dijeca svi smislimo plan oženićemo se jednom prelijepom upis vilom.
Takom i takom, vakom i vakom, koja neće biti taka i taka i vaka i onaka.
I bome oženismo se.
A onda , jazuk.
Oko nas take i take , slobodno možemo reći bez pežorative , napako van take.
I sve se zainatile da nam dohakaju.
Ne m'remo vam detaljisati , kako, šta i zašto.
Nemamo vremena.
Imamo preča posla.
Kakva?
Idemo slagati i preslagati.
Šta?
Joj levata , mati mila.
Domine, posteljinu ,dušeke , jastuke …
Sve su to vrlo kompleksini i zahtjevni elementi igre.
Koje igre?
One zbog koje smo ograisali i iz raja nogirani,
da bi taj raj na zemlji nastavili.
Sarmu , japrak, sogandolmu, musaku, turane paprike , pasijans i puzle ostavljamo vama na slaganje i preslaganje.
Morate se i vi nečim zabaviti.
Nova godina je.
733* -Živ čovjek može sve, osim ako je kokuz.
734* Da li ste ikad čuli za svešteno lice koje nema dom i, smještaj i bogatu trpezu ?
735* Veju veju pahulje, sniju žene metarske smetove.
736* Dani su kao higijeničari. Nekima ugodni , nekima vatreni.Mislili ili ne mislili oni vas kad tad pometu.
737* Žensko će sve oprostiti ljubavi radi. Čak i puste besane njene noći.
738* Fićfirići bu htjeli nešto ali ne znaju kako .
Jedna Crnkinja, kojoj demon tijelo trga,
Hoće da okusi tužno dijete svježa ploda,
Nevinu zločinku u haljini punoj rupa,
Pa se sprema bludna za lukavstva podla.
Na trbuh poleže dojke ko životinje tmaste,
Srećna da je gola, pa rukama bjesnim
Žuri raširenim nogama u čizmama tjesnim,
Od čijeg izgleda zadovoljstvo njeno raste.
Pa kraj belog tela, vitkog ko u gazele
Što drhti, na leđa poput ludog slona
Izvrnuta, čeka i divi se, pokazujuć bjele
Zube, naivno se smješeć put dečjih prepona,
I, otkrivši je na nogama gde leži nevoljka
Žrtva, crnu kozu ustreptalu ispod runa gusta,
Primiče joj nepce do nestvarnih usta,
Blijedih i ružičastih kao biserna školjka.
pB
Moj svet se sastoji od misli mutnih,
od srca pometenoga,
od onoga što u bolu dokučim,
moj svet se sastoji od nedorečenoga.
Moj svet se sastoji od sumnje u Boga,
od priželjkivanja
da ga ima negde gore,
od prigovora njegovim zakonima,
njegovoj volji da čovek bude stvoren.
Moj svet se sastoji od nespokojstva,
od prezanja pred svačim,
u njemu su i skrušenosti blage svojstva
i pobuna
što čovek prođe tek što zakorači.
Moj svet se sastoji od onoga
što se misli kad je ponoćna tama,
nestalniji je moj svet od dima,
od tuge tiši.
Stotinu vasiona svet sad u meni ima
i stotinu krugova čistilišnih
Onaj slavuj koji celu noć je plak’o
Za decom – il’ možda za draganom vene –
Do nebesa cvili. On liči na mene,
Jer i moja tuga bezmerna je tako.
Svirepa nam sudba sličan udes sprema;
On, usamljen s bolom kao i ja poje.
Ni ja nikog nemam, samo srce svoje,
Mišljah za boginju da samrti nema.
Jer ko bi verov’o – ah ta vera vajna!
Da dva oka što su kao sunce sjajna,
Zemljom pretvore se, zemlja da ih skrije!
Sad znam šta u knjizi sudbine mi piše:
U jadima svojim uviđam sve više –
Da na ovom svetu ništa trajno nije!
Moje pesme
stidljivo kucaju na tvoja vrata
da se pred tobom poklone:
hoćeš li mi otvoriti?
Moje pesme imaju
zvuk svile poput šuštanja
tvoje haljine u predvorju
Moje pesme mirišu
kao ljupki zumbul
u tvom vrtu.
Moje su pesme u boju
krvi odevene, u boju
haljine tvoje
šuštave i sjajne.
Moje najlepše pesme
blistaju, one su kao ti!
Pred vratima stoje da ti se poklone:
hoćeš li mi otvoriti?
Sedamnaest leta već nebo rudi
što nikad zgašen od početka gorim,
al’ kad se mišlju o svom stanju morim,
osjećam usred plama mrazne studi.
Izreka, da se dlaka prije ćudi
menja, je prava; i s čuvstvima sporim
nagnuća Ijudska ne popuste; gorim
čini ih teške koprene hlad hudi.
O jao, kad će onaj dan da svane,
da motreć kako bježe moja ljela
iz dugih muka i ognja se selim?
Hoću li ikad vidjet one dane
kad će se slatki izraz lica sveta
očima svidet baš koliko želim?
Selo sluša rastuženo
Pjesmu ptice na umoru
Ptica je jedina u selu
I mačak je jedan u selu
A on ju je upola pojeo
Kad ptica prestade da pjeva
I mačak prestade da prede
Pa svoju njuškicu umiva
Selo priredi ptičici
Neviđenu do tad sahranu
Tada mačak takođe pozvani
Koračao je iza kovčega
U kome je ptica ležala
Nošena od jedne djevojčice
Koja je stalno plakala
Da sam znao da te žalosti
Veli joj mačak raznežen
Pojeo bih je odmah svu
A zatim bih ti ispričao
Da sam je vidio da je odletela
Daleko na kraj svijeta
Odakle se više ne vraća
Ti bi tada bila manje žalosna
Ne čini nikad ništa upola
Crna kosa kos acrna
milovana talasima
kosan crna crna kosa
rasplitana vetrovima
Semptebarske magle
plove iznad drveta
sunce ko limun zeleno
A Beda
u svojim kočijama praznim
koja vuku triu djeteta plava
preko ruševina prelazi
i gube se ka moru
Crna kosa kosa crna
milovana talasima
kosa crna crna kosa
rasplitana mjetrocima
Sa gvozdenim buradima
i krhotinama od betona
kao neko mrtvo prestio
nogama okrenutim uvis
admiralski splav
na šljunku nepomičan leži
Crna kosa kosa crna
rasplitana talasima
kosa crna crna kosa
milovana valovima
Sunce
limun zeleni noše vremenom
glasovi sirena
glasovi su djece