Moji razgovori sa neznancem / III .Dio

 

 

Čekam.

Šuti.

Čekam .

Šuti,

 

Očekivala sam nastavak.Sedam dana – šuti.

Idem ga naljepit, ko bebica zvečku.

 

Nazovem ga.

Eh,pitaćete odakle mi telefon.

Oglasio čovo da mu treba saradnica.

 

-Dobar veče.

-Dobar veče.Izvolite ga.

 

Joj kretena, ali glas mu po mojoj volji, promukao ali nježno razumljiv.

Prešuti.

A možda je neki nepismeni jado,pa se u njegovoj vukoderini tako avazi sa ženama.

Zašto po mojoj volji?

Jednostavno ne volim slušati muškarce da zbore.

Mnogo ga tupe i prave se važni.

Hajd to mogu pregrmiti,ni po jada.

Ali što mogu pametovati?

Rekli bi ljudi svaki od njih ,najmanje Sokrat.

A kompleksaši manje vrijednosti,ha se isprečiš ispred njih.

 

 

-Ja po oglasu.

-Kojem oglasu?

 

Vidim ja hablečina.Ne mre pamtiti ni svoj oglas.

-Za saradnicu.

-Koju saradnicu.

-Saradnica za saradnju.

-Što će mi saradnica.

-Tako mi rekli u birovu.

-Kojem „birovh“, da nije slučajno „burov“ u pitanju.

 

Rekoh li ja pametni moraju pokazati svoj um.

 

-Birov za posa.

-Aba zo.

 

-Znaš li slikati.

-Ne ja.Ni slučajno.

-Ne pada mi napamet.Takva saradnica. Čuj saradnica, a ne zna slikat.

-Hajd…

-Nemoj reći zdravo.Nego znaš li čistiti?

-Štttta?

-Ma sve.Valjda čistiš po kući.

 

Trebala mi lova, malo dekintirana,mnogo mi duguju za radove,šta ću odvalim.

 

-Ja sam profesionalna spremačica.I preko mrtvih  leševe ako treba gaziti.

-Dobila si poso.Vidim ja pametna si ti.Normalno, gdje si vidjela da se gazi prkeo živih leševa.

 

I hek slušalicu.

 

-Hud ili lud nema treće.

 

A u pravu je.Imam ja pravo.Gdje sam vidjela da se gazi preko živih leševa?

Nigdje.Ali nisam vidjela ni da se gazi preko mrtvih leševa.Samo ih zakopaju.

 

A ne znam ,što me bar ne pita za ime.

Nisam ni ja njega , ali ja sam dama.

Dame biraju.

Joj, jesam dobro izabrala,postadoh higijeničarka.

 

Krah trećeg dijela.

 

 

Moji razgovori sa neznancem / II Dio

 

 

Ima u životu onih fićfirića i pehlivana koji na sve strane bacaju parangale,

a izvlače prazninu.

Neću ići njihovim stopama.

Ja sam dama.

Idem drito i u sridu.

 

Kratko postiram:

Rođena sam tog i tog dana(godinu ni za živu glavu ne navedem i mene

hvata strah cifri),nikada u životu nisam dobila pravo ljubavno pismo.

Eh da ima neko, ko bi se sjetio da mi ga napiše.

Bujrum ljepotani.

 

Niko .Ni je'ne.

Sve se jade o svom poslu zabavili.Ili se kaže o svom jadu.

Ni uobičajene glupave komentare ne daju.Valjda misle,zaboraviće se do rođendana.Sve će to kiše i snjegovi isprati.

 

Prođe hefta,skoro dvije.Ništa.

 

Šta ću , da zaboravim da sam rođena!?

Kako ne!

Zaboravim  ja'de i odem sa sunčati na ovom plahom jesenjem suncu.

 

Kad trinaestog dana , lijep broj , aoni kažu nesretan , naletih u porukama,normalno,svojim , neko se raspiso.

Ma,ne čita mi se, ali šta ću?

 

Pristojna sam i lijepo vaspitana , Bogu ugodna dana,iako nikome nije stalo do toga.
Nisam kao anamo one što laju na sav glas , a samo tri četiri riječi, Milostivom nemile, vrte u krug. Baš su dosadne i otrcane.

Helem piše:

Mila Bebice

Volim te

Hvala ti

Oprosti mi.

Uvijek će tako biti.

Zahvaljivati se na dodirima i nadama,

Blagodetim i tvojim đardinima koje mi darivaš.

 

Moliti oprost za svaku riječ koja ti se ne svidi,

i svaku tvoju suzu prolivenu.

Biće ih još , to ti obećavam,

i suza radosnica

ali i suza tužnijeh koje oplremenjuju.

 

Ne želim da te plašim ili da se osjećaš obaveznom,

da ti za uzvrat išćem bilo što.

Čak mislim da to i ne smiješ činiti.

Moja ljubav je bezuslovna.

A ti si tako mlada.

 

Hoću da znaš da ja ,

Tvoj – Dragi

ovakav i ovakav

kakvog sebe stvorih,

onakav i ovakav kakvog me stvoriše, uz Božiju pomoć,

a sebe podigoh na časnosti imena

kojeg nosim

do zakletve tvojoj čednosti

hoću da te volim do zadnjeg dana

poslije će to biti sasvim lako.

Krhka ružo ,

mila moja djevojčice

kada bi ti ,

kad bih ja ,

kad bi mi,

snili:

 

„Voljela bih da imam mogućnost da sjedim kraj tebe,

naga,

umotana u čaršaf bijeli,

raspuštene kose,

snenih očiju,

i gledam te,dok pišeš.

Dok slikaš,

Dok kafu odguruješ,jer ja te rasanjujem.

Dok djevičanske ljubičice sa mojih grudiju bereš,

Dok lutaš mislima daleko,

pogleda izgubljenog u prošlost.

 

Tad bih te ljubila, milovala i nježno dozivala,

ne želeći da te naglo prenem

iz tog blagog stanja neprisutnosti.

Ali dozvoljavala bih ti da lutaš Dragi,

jer takva je tvoja duša.

lutalačka i nježna.“

**

 

Misliš bi Malena da bih imao vremena da lutam?

Misliš da bih želio da lutam?

Misliš bi da bi mi riječi i slike išle u tonu papiru i boja?

Bilo bi to…

Nije važno.

 

Mila ,

Ljubavi oprosti mi.

Ne bih ti ja,

labudice moja,

mogao odvojiti pogled

od ruku , usni , tijela,

od tebe.

 

Raspuštene duge kose,

bujnih uzdrhatalih grudi,

pogleda zaljubljenog ,

srca ustrepatalog od čežnje,

utrobe u strasnim grčevima bibanja,

koje traži dodire i ljubav

do smiraja i ponovnog uzdizanja,

tijela od svile umotanog u snove.

ti sjediš pored mojih snova.

 

Ja bih trebao biti maloumnik i baviti se umjetnošću ,

dok sama umjetnost , ljubav i život mi se nude i daruju.

 

Ne mila nije dobar taj tvoj san.

To je samo pola sna.

 

Najljepše u tom snu si ti,

što želiš da si pored mene.

Ti si umotana u svilu tijela tvog,

ali ti ne treba bijeli pokrivač,

jer čednost je tvoj pokrivač.

Tvoja duša je bjelina,

tvoje srce je čisto.

Tvoja dobrota je tvoja nevinost Mila.

 

U svojoj dobroti si došla da mi se daruješ.

Ja sam ushićen, ja sam ganut do suza.

Moje ruke su drhtave ,

usne titrave ,

ja se malo bojim.

 

Strah me da te ne povrijedim,

da ne uzmem nešto,

a nije mi od srca poklonjeno.

 

Strah me mila ljepote tvoje

i nikad taj strah neće nestati.

Najviše se plašim da te ne uprljam , Mila.

Možda će moja čežnja,

pogled na tu milost  ,

ljepotu učiniti da se zaboravim.

 

Da te prigrlim i polako ,

i do beskraja počnem ubiranje plodove

tek procvjetalih đardina tvojih.

 

Jedan po jedan ,

poljubcima,

rukama , tijelom.

Nježno i blago ,

zaštitnički,

da te ne povrijedim.

 

A kad osjetim da si mi se dala a ti srce tako želi,

bio bih ti najnježni i najstrastveniji ljubavnik,

kao nikad prije.

 

Bio bih tvoj moćni mučkarac kao niko prije.

Bio bih ti mila čista ljubav ,

koja samo sa ljubavlju diše,

i s njom uranja u ljepote tvoje.

 

Mila znam ,

ne pitaj me kako, za godinu dana,

malo prije o godišnjici našeg prvog susreta , srešćemo se.

 

Ne prije (pitaš se)?

Do tada ćemo se mila upoznavati korak po korak

i znati jedno o drugom sve,

što voljeni znaju u ljubavi svojoj.

 

Mila i naš san , današnji ,

moj i tvoj ,

objedinjeni će tada zalepršati među nama.

 

Dalje šta će biti ne smijem ti reči,

Nije dovoljeno jasno

i ne bi bilo pošteno prema USUDU.

Već i na ove riječi,

klima glavom vrlo ozbiljno.

 

Zato se moram zaustaviti.

Neko vrijeme poslije ,

možda već sutra ću poželjeti da ti opjevam

kako se naš san nastavlja.

 

Malena ,

želim da mi budeš sretna i u pravom životu.

Uzmi ,otimaj , kradi, sve što ti se sviđa radi

što ti duša želi snivaj.

Život je mila lijep!

Veoma.

 

Naš je zeru ljepši i istinitiji.

Jer naš život smo ti i ja .

Čiste duše spojene u ljubavi.

 

Volim te Ludice mala sa tango nogama.

 

I ti bi Mila ,

da ja mislima i kistom lutam.

Ne ide to tako mila.

 

Nisam zbog toga rođen.

Znaš li to?

Zbog tebe dišemn

Jedina ljubavi moja

Plavi cvijete duše moje.

 

**

Tu je pismo stalo,

mome srcu nježnost dalo,

jer i muzika bješe tu.

 

Tada primjetim i ispriku:

 

Moji kalendari me gurkaju i kažu, godina će očas proći,

samo što nije ,

a gdje ćeš ti biti, tko da zna?

 

Kalendari su nezgodna i nepredvidljiva baština.

Ispuni želju toj miloj djevojčici i onako usput ,

zaželi joj i sretnu novu godinu.

 

E pa Princezo

Sretan rođendan i godina nova 2018.

Oprosti mi na samodopadnoj slobodi.

**

Razmišljam:

-Šala ili stvarnost.

Lijepo ,naivno ili blesavo?

Nisam sigurna.

 

Možda sve u jednom polusnu.

Biješe to o jednoj ravnodnevnici.

Pomislim,tog dana se ne smije lagati,

čak i kada se snovi snivaju.

 

Lice mi se ozari.

Riječi same lebde :

Dobro, d,'bro.

Čekaću!

**

Krah drugog dijela

 

 

Moji razgovori sa neznancem

 

Otrgnuto sa stranica jednog Ženskog atipičnog dnevnika.

Hronološki po datumima i treptajima duše.

Ili po damarima čežnje ljubavne.

**

Uloge:

Ja – Modra i kristalno bistra kao njegova rijeka

On – Totalni neznanac

Dekor – Zavisi od aktera. Ipak, ima mogo sjećanja , boja i   slika.

**

Predgovor

 

Krenulo je iz dosade.

Smislih, nekoga naći malo ga podražavati.

A pojma vam nemam šta je to blog fb, instagram ili virtuelna komunikacija.

Znam kako našminkat sebe,valjda ću naučitii i te kerefeke.

 

Znam se i zaljubiti i zavoljeti, ali nekako mi kroz skute sve propadne i …

Naučila sam kako i zavesti i dozvoliti da budem zavedena.

Ovo drugo mi bolje ide.

 

Ide mi i ono prvo , ali uglavnom mene zavedu kao najveću blesaču.

Nisam vam ja neka naivka, ali ” naivci” su premazani svim mastima.I uglavnom glupi.

A ima ih koji to nisu, ali mi se oni ne sviđaju.

 

Ćini mi se da sam rođena da radim pogrešne izbore.

Čudno je to što je svaka moja ljubav prava i jedina.

Zato čekam onu najpraviju, a ove svakodnevne preskačem.

—————————————————–

Vi se sigurno čudite što sam ovo podvukla,

a da ništa pametno nisam rekla.

Ja se ne čudim, jer svako malo neku crtu podvučem.

Bilo to dobro ili loše.

A ništa ne košta.

Samo povučeš.

I čini se posao obavljen .

A nije.

 

I koji posao , moliću lijepo.

Od kada je to ljubav postala posao.

Katkad zastanem, i pitam se:

– Koja ljubav Malena.

Tako me on zvao.

Ko?

On.

Koji on?

Pa, neznanac.

**

Krah prvog dijela.

Sretan je ovi D'bri / Iz serijala oni jašu

 

 

 

Mojsije iznebuha:

-Pas ga ne takario , sretan je ovaj D'bri.

Deba:

-Rikno?

Lenji:

-Jašta će on riknuti .Nije lud. Prepametan je on za dunjalučke tabut tahte. On će  samo dodati gas

i preseliti se na viši nivo.

-Ma, rikno ili dodo gas isto ti se kanta, crkno vako ili krepo nako ,mandrk rikavela ti slijedi.

-Što meni,još nisam skončo?

-Ma nije to konjine konjske, nije zbog toga sretan, a ako nastavi vako presvisnuće svakako.

-Nego zbog čega je sretan.

-Nešto sam razmišljo…

-Čuj ti razmišljo.Otkad si to posto pametan. Prvih triset četiri godine te pametna riječ krasila,a nisi mozak upotrebljavo.Ha si mislio ,belaj te strefio.

-Pusti čojka na miru.Da mu vidimo pamet, možda opet od Zlate dobije nogu.

-Vako napriliku.Jel Dobrom prva žena bila štovana Izraelićanka ?Jest!Jel ga prevela na judaizam?

Normalno nije.

-Kakve  veze čifutkinja ima sa srećom.To ima veze sa dobrim takarom ili kamatama.

-Uduni’ bilmezu jedan, ne prekidaj.Jel mu druga žena bila prečasna Katolkinja. Jest!Jel ga prevela na katolicizam?Nije.

-Ih jes mu naka sreće ženio se dva puta , a nije se mjenjo.Zadrt je on vazda bio.Žene pa žene.Evo ja , rečemo biva , sa svakom sam bio njene vjere i veći vjernik od nje, i od pape , i rabina i arhiepiskopa i od reisa ako je trebalo.

-Ne puštaj kvake, papa ti bio pogan ko mnoge pape.

-Moj papa je bio ćafir, duša čafirska da mu prosti, ali  papa atesita, zar ima i toga.

-Odrtine , udunite.Jel?mi treća bila presvijetla Pravoslavka ? Jest! Jel'…

-Što jes’ jes’ bila je vala blijeda ko avet na groblju.

-Ne prekidaj firaunu jedan čafirski, dok ja teftišim.Jel’ ga prevela među Kopte ? Nije.

-Kako će ga ba’ prevesti međ Kopte kad nije ramne puti? Namah bi ga prokužili da folira.

-Ne baljezgaj.Jel mu peta bila Ciganka.

-Misliš Romkinja?

-Ma kakva te romkinja strefila.U ovo naše , zlatno doba jema samo ciganki i cigančica.

Kasnije,mnogo kasnije će im neko narediti da su odsad Romi.I nema prigovora i tačka.

Jel ciganka ga prevela na budizam.Nije?

-Čuj ciganka i budizam?

-A jašta će biti. Jesul’ Cigani sa indijskog potkontinenta?Jesu!I šta će drugo biti nego budisti.

-Možda muslimani?

-Baš si glup , da nisi pametan bio bi glupko. Oklen prije dvije tisuć ljeta mnogobošcima u Indiji međ

hiljadu sekti jedan bog.Ne razvaljuj žvalje bezveze .

-Slutim da je ovo neki traktat o religiji, jer se i hriščanstvo i Islam podijelili u hiljadu sekti. I svaka

svoje znaje sebi prti i hvali.Otelo se kontroli.Ne sluti na dobro.

-Kakva te religija spopala, nalet te bilo.Daleko joj kuća od moje pameti.

-Sad si me razočaro.Ja mislio ti vjeruješ u Boga Jedinog.

-I vjerujem , iskreno i predano, ali vjerovanje u Boga nema veze sa religijom. Religija ja opijum za

pljačkanje naroda.

-E ta ti valja, da si žensko sad bih te pomilkio.

-Da sam žensko glavu  bi ti otfikarila.

-A š'o?

-Većeg komada teletine u životu ne bih vidjela.

-Daj ba, vas dvojica ,manite se ćorave priće.Šta bi sa jadnim Dobrim. Hoće li se on do jutra svoje

sreće dohvatiti, il’ će je, zahvaljujući vama , gluperdama , morati po đardinu po vas cijelu noć

naganjati.

-Otkud znaš šta sma mislio rjeti?

-Šta to?

-Kako sam skonto da je D'bri sretan mulac.

-Valjda zato što mu je peta žena bila ateistkinja.Ta ga nije imala đe prevoditi, osim drito u pržun.

-Nije ga ni ta pržunu prevela, a ni Muslimanka ga ne izvede na pravi put.

-A ona što je po džamisjkom tabijatu zapiso za navjestu, ona vjenčana  šamanka mu zamal oči nije

iskopala.

-E pa vidiš, sada si valjda shvatio zašto je D'bri sreten čojk.

-Jok ja , tebe mi.

-Vidiš ljubomorna  Šamanka mu sihru bacila. veli ako ne moš moj biti, nećeš ni jedne.

-I?

-Potrefila i pogriješila. Potrefila ,jer  više nije bio  njen i nikad se više nije ženio.Pogriješila, jer je sada

svake žene koja ga molećivo pogleda.

-Kako to?

-Iz očiju mu istina viri.

-Misliš takar, ha?

– Joj budale žene, Jok ba !Vide mu u očima da mu vjera nije važna, da ne moraju misliti hoće li

ih ženiti , jer neće, i znaju da će ih plaho pripaziti ,  jer hoće. Šta će im više?

-I kakva je to sreća?

-Ne znam , nikad je nisam taku okusio, ali znam da je oko njega u đardinu mnogo smijeha i cvrkuta,

a poneka i zakuka :joj, mamo mamice.

-Čuj, ti skonto da je D'bri sretan jer mu ženske cvrkuću i mamicaju.

-Ma i to , ali uglavnom što nema vremena za ljudske  gluposti.

-Kako će ga bolan imati ,kad nema vremena ni za šta osim za tak…

Odjednom se diže strašan vjetar , crn ko antracit sa svjernog pola i hukom vrisnu:

-Udunite blentovije, od vaših gluposti se i oluji nadiglo , da takari pošten svijet.

 

 

 

 

Na badnje veče ; A bilo nam je lijepo

 

 

 

 

 

Znate li kako je to kad vam ljubav umire na rukama?

Ne , ne , sigurno ne znate.Malo vi znate.

Malo ih je koji to znaju

Znate li vi kako vas sve boli,a vi se igrate radosti?

Ne, malo vi znate.

I bolje vam je.Srećni ste.

 

Vi vidite da se život,ljepota polako topi.

U vama , svake sekunde neki katil u srce kamu zabada.

Rana boli, toliko da se morate štipati,

sa rukama u džepovima i sa osmijehom na licu sjati.

Još morate pjesme ljubavne da pišete.I da joj čitate.

Jer u njima je čitav njen život.

 

A bilo nam je lijepo.I tu veče , kao i svaku drugu.

Mjesečina je razlila srebro .

Grad čednosti je slavio nevinost.

Nebo se otvaralo da primi svog anđela.

 

Znate li kako je to kad joj pjevate,a bilo nam je lijepo,

voljeću te do kraja života,jer ona tako hoće.

A život  joj migolji.

Ne , ne znate.Malo je sretnika koji to znaju.

I znaju da voljeće se i poslije života.

 

Znate li kako je voditi ljubav sa jedinom ljubavlju,

a znate da je to možda i poslijednji put.

Ne ne znate.

Nemojte ni pokušati.Boli, očajnički boli.

Sve u vama plače,a vi ste delfin što uranja u plavet dubine ,

dok njena neugasiva ljubav izvlači iz vas vulkan,

koji hoće da vrišti od bola i raznese vam tijelo u

paramparčad.

 

Znate li kako je biti bespomoćan dok nju boli,

a neće da jaukne,glas da pusti , jer ona je

ponosna grlica .

Ne , ne znate.Nemojte ni pokušati zamisliti.

Osim onih koji znanje u srcu nose.Njima biva lakše.

 

Jedino vam preostaje da je zagrlite,nježno ko bebicu,

i još nježnije jer sve je boli.I dodir,i život,

i ljubav i milovanje i snovi kojih više neće biti.

 

Znate li kako izgleda kad bol umine i ljubav jedina usnije.

Ne ne znate.Baš ste sretnici.

Jer niste se molili,četrdeset dana i noći,pored raspuštenih kosa plavih,

sa rukom u ruci,usnama na kosi,dušom u grlu . srcem na čerečenju ,

dok ona odmara do slijedeće boli,što joj utobu čupa.

Ne, nikako se niste molili ,jer bi vam se život slomio,

što molite Nebo da je uzme što prije,

samo da je manje boli.

 

Da li znate kako je to kad oboje shvatite da zadnji dan je došao.

Uh, ne mogu vas u tu radost petljati.

Žao mi vas.

Bolero svira,njene prelijepe plave oči se u i snu smješe.

Znajte ; Ljubav uvijek pobjeđuje.

 

Smrt strpljivo ,u uglu čeka.

Ja je zamolim da malo prošeta u snježnu noć i osvježi se.

Niko neće pobjeći.

Obećavam!

Smrt se postidjela i izašla.

 

I onda se muzika još jednom okrenula.

Tokata i fuga u D molu i Bolero su se izmješali i malo stišali.

Malena je je zaspala,Dvadeset četiri sata je spavala.

Toliko je bila umorna.

Više se nije probudila.

 

Želio sam da je to san ozdravljenja.

I čitao joj pjesme naše.

I čitao i čitao,muzika je sama lelujala.

Ponekad bi se čulo i Alelujah.Nismo to mi izgovarali.

Ljubio joj ruke.Cjelovima kvasio usne ,želeći joj dati godina svojih.

 

Milovao kosu koja je sve manje iskrila.Glavu polagao na grudi koje su sve tiše sanjale.

Govorio da je volim.Da je ona moja malena , koju sam iznjedrio da mi ljubav bude.

Luce je postajala prozračnije.Skoro da to nisam mogao podnijeti.

 

Sklupčao sam se na pod držeći je za ruku.

Ne znam kako,nisam smio podići pogled, da ne izgubim milovanje.

Njena ruka na mojoj kosi,njena ruka na mome licu,

njena ruka na mojim usnama, njena ruka u mome srcu,

njena ruka u mojoj duši.

 

Ne znate kako je to.

Šteta!

Uzdrhtao sam od miline,ukočio se,obradovao se,

mislio da me vodi sa sobom.

 

Mali Princ je u  meni  pogasio sva svjetla, otvorio prozor ,

okrenuo se ka malenoj.

Ona je još bila tu.

Postajala je svetlost,kojoj on prilazi i ljubi je.

Ja ih gledam, a suze koje ne žaluju,

već  ljubav slave, na usne joj spušta.

 

Ona zatrepće očima,u zakutcima njihovim Dobrii,

on se od nekud pojavio,sluti riječ:

Ljubavi moja.

Nije ih uspjela otvoriti.

 

Samo mi je ruku blago stisnula .Znala je da smo tu.sva trojica.

U troje se sve lakše podnosi, i dobro i loše.

 

Ni uzdah nije pustila.

Tek jedna grlica plava nam slijeće na lijevo rame.jednom po jednom

Kljunom nam dotiče usne,vesela je ,razigrana ,ali mi znamo da mora poći.

I puštamo je. Odlerpršala je.

 

Dobri ju je čeznutljivo gledao,Mali princ je mahao,

ja sam ko godina plakao,ako znate kako je to.

Mislim da ne znate.Niste bili prisutni,dok se ona spajala sa tisućama pahulja bijelih

i leprešala ka nebeskim dverima i iščezla.

 

Ne znamo šta nam je.Nema sunca,a nama oči vlaže.Meni se u blistavu Modru rijeku pretvorile.

A zahvalan sam,molbe su uslišene.

Umrla je mirno u snu,pred samu ponoć; tačno u vrijeme kadasmo

prvi put ljubav vodili i ovaj poslijednji.

 

A bilo nam je lijepo.Trinaest ljeta , kao i tu veče , kao i svaka druga.

Mjesečina je razlila srebro . Grad čednosti je slavio nevinost.

Nebo se otvaralo da primi svog anđela.

 

Smrt je kasnila jedan dan.To je bio njen poklon mojoj malenoj.

Rastali smo se u blagoslovljenoj noći.

 

Aleluja.

 

 

Blažena Luca – Infiltrirana priča

 

Moraću da prekinem priču svoga dnevnika ,da ubacim jednu čaršijsku priču,koja me svojevremeno iznervirala.U prvi mah.A onda sam joj se iz sveg srca nasmijala.

Naš narod je vrlo maštovit.Priče iz ničega zna složiti.Jal potrefiti , jal profuliti.To nije bitno bitno je da se priča i da se glas po čaršiji veze i nadograđuje.Dobro je Deba reko:

Pustiš vjetar u mahali,u čaršiji tajfun.

Priča vam na priliku izgleda vako,od riječi do riječi:

Jednom ti neko od konzilija natakario Lucu ,sekretaricu onog Julija Wolfa što je drmo supom. Nije htio, ali moro.

Srela ga Luca slučajno u gradu,nije ga poznavala.A možda i jeste.Njojzi se nikad ne zna.

U tom momentu je nešto  baš  gadno zasvrbilo.Nije da svrbi, gori ko planine poslije  hodžine dove.

Gospodična Lucija uvijek nacifrana bila.

Ide ona  ponosno uzdignute glave, a dolje je svrbi toliko , ko da ima svrab u petoj fazi.Dođe joj da vrišti.A ne smije.

Ugledna je ona i krakata ženska, što no bi rekli karakterna.Joj kakva je pusta.Svakom insanu bi grudima zatvorila usta,a plavim očima dušu slomila.

Ali nije svrbež tek tako sam od sebe nasto.Jok.

Kad se Luci neko svidi ona svaki dan dvojicu u apsanu šalje , dok ne dobije onog pravog.Ima da ga ima ili ima da ga ima,treće nema.

Dobra u svakom pogledu bila,a volila i anamo ono i te kako voljela?Krvnički.

Nećemo detalje , nismo vam mi za trača,ali tu je i perje i kože letjela.Ni sebe, ni ikog nije štedjela.Znalo je tu i oguljenih glava pasti.Ni Mujin majmun se tu ne bi dobro proveo.

Zato ona u apsane slala sve,ali nikad ni jednog od bjelavskog kolegija.Nikad ljubomorna nije bila.Sve je  znala šta joj se u gradu radi. Čak joj pomalo simpatični bili, osim onog što se podrugivo.Taj joj na živce išao.Ona taman da zajauče ono joj mamo mamice; kad neki strašni lav , joj zaurliče među ušima.I prekine je u po posla, a ona osta posna . Dala da se stvar ispita.

Imala moć u supu,haman   ko Wolf. Ako bi se neki jado,levat ili hablečina zaletio i osladio, a ne odradio kao Mujo kraljicu ,nije mu gino pržun.

Izbirljiva bila haman ko kraljica Marija Tereza,ona Muje našega takarenka.Ako izgledom i stasom nije za titove ili kraljičine garde nije dobar ni za Lucu.Od 15 do 90 dana se dobijalo za podbačaj plana,zavisno od nezasluga.

Vidio Deba Lucu,nije se podrigno nego uzdahno,nježno,čeznutljivo,hajvanski zablenuto.Čuj Deba zaboravio ne podrigivanje.Kad je došo kući,podrigno  se Deba sa Bjelava :

– Nije ti neka kazna Luco. Ja bih pet stađuna u cugu za tebe prodevero bonička moja predobra.

On se još jednom,za siguro podrignuo i prodero ,ga ona čuje.

Čula ga ona i prvi put,nije bilo preše za drugim.

Debu nije  dopalo ono čemu  se nado.Dopalo ga ono čemu se ni u snu nije nado.

Njoj uopšte nije bitno što se to o njoj pričalo i  pručulo.

Ima levata i ljubavnika.

Levati misle da mogu, pa nagraišu.

Ljubavnici znaju da mogu  čak i više nego što mogu,:takare i ginu i čast ne daju,ako treba i ponovo,ali u zatvor ne idu.

Pametna Luca bila imala pet anterija.Joj judi moji, ne zna se koja je krcatija, koja se više biba i koja je podatnija.

U  momentu onog svrbeža ,sa početka priče,prolazio pored nje onaj od konzilija.Ovdje usud nema nikakvu ulogu.Usud uvijek djeluje kad svrbež mine ili ne mine.

Ona lagano vrisnu : Upomoć.

Kad Luca vrisne ,to nije glas, to je Maršalovo pojačanje od 220 w.

Plavac doleti. Drot se za šapku se jednom rukom drži,a drugom za pendrek.

-Gdje gori?

Ona ga opauči,gdje će gospođa nasred ulice drotu blentavom govoriti gdje gori.Ne bi on to shvatio.Vodi onog u apsanu.Reko Wolf da ga ja ispitam;nasamo;ima neke povjerljive informacije,niko ne smije čuti.

Dva drota ispred apsa.Dva ispred podruma,dva na spratu.Niko ne smije ući.To je bilo prvi i poslijednji put da je Luca u podrumu supa bilo koga ispitivala.Čuje šest drotova,čuje vas cijeli sup i čitav Fis pride,Luca jauče vrišti i cvrkuće joj mamo mamice.Drotovi misle:

Joj,mamo mamice kakve li to strašne tajne Luca otkriva.Ispitivanje trajalo čitav taj dan i čitavu noć.Jedva se prekinulo.

Moro doći sam Wolf i sa sprata se derati:

-Luco dosta informacija.

Nije smio prići bliže.Luca zafrkana bila,nije dala da je bilo ko u ispitivanju prekine.

Luca od tog ispitivanja načisto zviznula.Svaki dan patrolu pred akšam po konzilijaša ,da ga Luci na noge u njenu vikendicu ispod Čoline kape,podno Trebevića dovedu.S Potom se spuste  malo niže i čitavu noć dežuraju.Po sabahu ispitanika odvedu kući.

Pukla priča po gradu  pojavio se veliki narodni neprijatelj,jer se Luca bakče i ispituje , tog nekog ubačenog  elementa,već šest mjeseci i  ništa ne uspjeva.

Narodu opet sumnjivo.

Luca se tih stađuna plaho nakupovala i nanosila  anterija.Kažu patrole neprijeteljski element tvrđi od stijena trebevićkih.

Luca od muke vrišti, plače,kose čupa i leleče.Nikako tvrdog  elementa slomiti.Onaj jado muklo stenje i škrguće zubima uh,uh,uh, ko kad insana u apsu tuku,a on se junak pravi i šuti.

Moro Wolf opet  intervenisati.

Luca ga ništa ne sluša.Svoje pa svoje.Ispituje li,ispituje,ne popušta.Julio ne bi bio Wolf da ne skonta caku.Skonto on nju namah,ali nije htio Lucu odamah u  poslu prekinuti. Zna on kako to izgleda.

A i Luca se osilil i skoro pa  preuzela kontrolu nad vaskolikim supom.On moro preurediti sistem i ispremještati svo ljudstvo da bi ponovo preuzeo kontrolu.Kad je to završio,prvog sabaha poslije toga,otišao iznad Lucine vikendicu,nije smio ispod,i megafonom je moli:

-Ajde Luco ,ajde zlato ,kriminal u gradu porastao do neba , ne može se disat.

Čuše Lucu kako zajauka :

-Joj, mamo mamice.

Nikad se iz grudi ženske ,visoko rangirane drotovske sekretarice , nije prolomio takav krik bola i očaja.Tako narod mislio.Jedan dio.Onaj drugi nije smio zucnuti. 15- 90 dana nije šale.

Izlazi Luca,obučena ko prava žbirica.

Crni lakovani kožni đački kačket,nalik kapetanskoj, ispod koga viri plamena oblajhana kosa.Bakam lice,duge zasjenjene oči i rubinove usne stišavaju reflektorski osmijeh od uha do uha.

Crni kožni mantil ne baš po pravilu službe.Nešto je  kraći,strukiraniji i utegnutiji.

Kraći da istakne noge što se iz ramena rađaju i u mrežastim crnim najlonkama blješte tako da se tamne naočale moraju nabaciti i oči od ljepote zaštititi.

Utegnutiji da se jedre,okrugle bista grudi na razlete i gledaoca ne ošamute,raspamete i obeznane.ili slučajno klepe po glavi.Mogla bi mrtva glava pasti, koliko su te kugle kamene.

Strukiranija i diskretno izvezena tamnijim i svjetlijim nijansama crne svile da podsjeti  dunjaluk da je to njena crna, udovička anterija.Jer prava žena umire pjevajući sa osmjehom na licu, kada se srce ili medne usne na ljiljan nabijaju.

To poručuje ona knjiga o pticama: Ptice umiru pjevajući ,ne mi,čaršijski telali.

U toj ili nekom drugo kita'bu o pticama još piše i da ima njaka druga ptica koja se ubija ,ali se ni na šta ne nabija dok umire.Ubija se da bi se jopet rodila i ponovo na nešto nabijala.

Eto šta vam je nauka skontala.

Neka se nabija da bi umrla,druga se opet ne nabija,pa umire dabi se rodila da se opet nabija.

Ne može ćovjek ništa uhavizati.

Joj ludijeh ptica ili još blentavijih nauka.

Samo bi se nabijali.

Aman ko Luca i ubačeni elemenat.

A oni pametni?

Oni se nabijaju i izdišu,ali ne umiru.Nisu ahmaci mrijeti dok se nabijaju.Ako ih prekine srce ,prekine.Tu se ne može ništa učiniti,samo pomisliti : i od ljepote se može mrijeti i umrijeti.

Oni jašu a Mojsije harmonike baca – Prekoredna epizoda (Jednočinka)

Deba i mržnje oliti fobije

Imamo jednog vrlog prijatelja. Zovu ga Deba.
Možda ga znate?

Vi mislite deb'o čovjek. Jok , nikako, mršav je ko girica.
Onda pomislite da je debil.
Ma jok , odebljo mu mozak od nesuvislih misli.

Dobar je on , jalijaš  i mahalaš , a to mu na istu deređu dođe.
Blesav ko jednosmjerna struja izmješana u tri faze i opičen k'o konj kad naganja zebru.
Znači misli u crno bijelom , jednoličnom , a  vijugavo sivom  koloru.

Išli mi jednom ulicom. Žemskom.
Pitate kako znamo da je žesnka ili otkad se to ulice djele na muške i ženske.
Ako se ulica zove Rave  J. ili  Lepe DaDe. šta vi mislite je li muška ili žernska?
I nemojte da bi sad nešto implicirali.  U smislu i mi volimo curvoasier.

Volio se  Deba zagledati u izloge.
Vi mislite, hoće nešto da kupi.
Ma jok, boni.
Uglavnom je dekintiran. Sve potroši na grlice .
I da znate nije na one čaršijske što se lomataju oko šadrvana  i od insana  se grebu , već na prave orvacate  đardinske grlice.

On se zagleda u staklo da vidi koliko je lijep i ima li koja pametna da mu niče  iz čela .
A ružan ko glista kad je zgazi auto  i nikad ni jene za vas cijeli život nije procuclo nalik na filozofiju.

A izgleda veoma pametno. Ko Rodenov mislilac ili dijete na tuti.

Odjednom , skoro zakuka, ko sinja kukavica kad je uhavte na djelu:
-Oni me mrze.
-Ko to bolan?
-Evo ovi. Natandarili veliki plakat u izlog i jasno i glasno samo što se ne deru kažu : Deba mi te mrzimno.

Neka američka dobrotvorna organizacija. Jes kako nije. Vidimo, zaista jesu, natakarili plakat.. Čitamo:

If you are Racist,
Seksist,
Homophobics or an Asshole
Don't Come in

-Kako znaš da baš  tebe mrze.
-Znam sigurno, evo piše plavo na crveno!
-Ma hajde bolan ,  to se tebi samo čini.

– Nije me'ščini , već sam siguran. Idem rješiti problem. Ne volim da me iko mrzi.
-Nemoj bolan belaja. Šta te briga da te taki mrze? Bitno je da ti misliš da si u pravu.

Namah uđe. Mi nemamo kud,  i mi , čoporativno  za njim.

Kultura prije svega.
Selam alejkum.
Mrak dama, ne po tenu, njih ne zapošljavaju američki “humanitarci”. Već po fizici  . Diše po metra ispred sebe i trepće očima.
-Izvolite, šta ste trebali.

Deba se zableno i  unezgodio. Znamo šta mu  na um pada.

A opet mu ,  anglosaksonski naglasak  južnog zapada , ne miriše na dobro. Kju – klux – klan je tamo još uvijek glavni. Koliko on zna. A on ,  ako nešto zna , onda ga beli zna.

-Mi ništa, ali našeg druga mrzite , ko da je crnjo. A vidite da nije. On je samo original bijeli  mahalaš.
-Zašto misli da ga mrzimo?

– Hajd’ Deba pričaj.

-Evo ja sam rasist. Volim žene svih rasa. I seksist  sam jer se volim seksati sa njima.
-Ma nije to rasizam i seksizam , dapače to je veoma pohvalno sa vaše strane.
-I ja mislim da veoma povalno sa naše strane. I hvala vam i  što me vi povaljujete, ako Bog da.
– A dalje?
– Mislio da ćemo se zaustaviti kod povaljivanja, ali idemo dalje. Nisam  homofob jer mrzim pederčine,  ali  volim lezibejke. One mi milina,  valja se mnogo pomučiti , a tanka fajda. A to se neutrališe.
-E to je veoma nezgodno, jer jedno ne opravdava drugo. Mislim da se  jedno drugim ne može izbrisati. .
-Pa i ja sama istog mišljenja. Đe ćeš pogan porediti sa miomirisnim đardinkama. Evo ,  molim te reci ti meni ,šta bi ti radila kada bi ti se kojim slučajem jedan peško počeo motati oko sjedalice.
-Molim vas nemojte biti tako lični. Hekunla bih ga stolicom posred glave. Ili pištoljem u čelenkui. Tako oni kod nas na južniom  zapadu  rade.
– Ti si prava. Vidim  dalassko , ti si za brisanje sodomlija i gomorlija sa mape zemaljske. Kako neću biti ličan bona. Vidiš kakva je ta stolica. Vrtoglava, a ja ljubomoran na nju. Sami pliš i kadifa se u nju zavalio. Ne može da diše.
– A ovo zadnje dobri moj čovječe. Šta sa njim?
-Nisam ja baš dobar, nikako nisam. Ali to je malo duža priča , a i za ovo zadnje nisam siguran šta ste mislili?  Morali bi to uz neki zalogaj i vince protabiriti, okano moje. Rodi čiko okice lijepe.

I protabirili su. Debelo.  Taki je Deba. Bilo je tu mamicanja. Hejbet. Možda ga zato zovu kako zovu.

Poslije devet mjeseci ona kjukluksklanovka iz Dallassa , sjedi gologuza, samo u čizmama na verandi ,  u sebi se  smješka i privija  malog mahalaša na grudi. Pljunuti Deba. Samo bi dojkio. Ne miče sise iz ustiju. Vidi se da mu je žao što nema dvoje ustiju. Ha mu makneš ljepoticu iz ustiju dere se ko konj . koji ima samo jednu kobilu.

-Joj levata majko mila.  Kako bih u Americi  zatrudnila , a da budem sto posto  sigurna da će mi dijete biti bijelo.

A  Deba?

Ne pitajte. Skonto fol. Nikad neće ženiti Amerikanke sa južnog zapada. Jazuk.  I kad jašu mamuze ne skidaju.

Ludnica.

 

Oni jašu Mojsije harmoniku baca – Deveta epizoda ( Oni jašu )

 

Oni jašu

 

Danas nam je dosta tri konja kaže Dobri.

Deba ga  zahvalno gleda, još nije sa Zemljotrskom ,  ni sebe bajonetirao. To znači da nije ni armiji prisnmrdio  i da još fura sa Ankicom i gluposti radi.

Ne boji se on konja. Jok. Može ih on gladiti ,timarit,ljubit,u čelenku zveknut, valjat se snjima po sijenu, al'uzjahat; to jok,  nikako. Ni za živu glavu. Boji se visine svega  što je više od stolice-Čak i na stolicu se peti zazire. Jok  visoko i jazuk je, uzjahat ne ide, to je ambis,ni sa stola ne smije pogledat. A samo koji dan prije se ničeg nije bojo.

To mu Feđa poručio poslije prve harmonike u snu poručio i na mrtvo ga uplašio. Sanja on leti nad Bjelavama  ko ptica, ko kobac prvi i koke ganja. Jedna mu se plaho dopala, prsata i guzata i jaka u nogama ,  a i snažna. Prava kokara.

Takve on volio,  jer mogu mnogo toga izdurat, ne može ih čovjek tandarat, koliko one modu durat , a samo kleknu i pomalo krila šire. Ma prave pravcate koke.

Njemu ko u inat uvijek zapadale one slatke, niže i vitkije. Mršavice hin on zvao. Nisu bile mršave, ali u poređenju sa onim kokarama, kost i kože.

I tako on se ustremio na kokaru samo što je nije jamio i samo što ne leti perje na sve strane, kad jedan glas odnekud sa visine prozbori:

Deba , najdeblji molim te ne penji se na konja  ili na cigančicu najebo si ko žuti. Ko bi gori sad bi doli. Ko bi doli gori pristaje.

Deba konta otkad se to Njegoš njemu javlja, njih dvojica smrtni neprijateli od kako ga onaj istrage vršio i istraživo. Dakako riječima ponajviše.

A on Deba silni , evo leti po Bjelavam živ i zdrav i pomalo takari, nekad i više, a što onaj jado nije znao , ni umio. Nikad onu stvar probo nije ni okusio.

Kako ih je četvorica,a najdeblji otpada,  to znači jahat će Herco,Lenji i Dobri. Vrlo logično, konta Deba jer Mojsije nikad nije bio prisutan  kad su se jahali đugum Pašinski konji.Nije te sreće bio, a i krilo se to  njega, od Frkinog belaja i nestanka.

„Ma ne mogu ja to, tuđi konji, krađa je ovo,šta će ljudi reći.“

Reko bi on. Obrazli je uvijek bio. Hajd’ što bi to reko, nego bi i njima ćeif opoganio.

 

„Tovari ga (hercu).“ Deba sluša i tovari hercatog tovara na dorata.

Jašu oni na konjima, konji vrani, lip'saneri. Jašu oni od Hrastova do Bjelava.  Sto pedeset metara. A tamo Šapa na prozoru prvog sprata pogledava.Kuće mu preko puta stanice milicije.Sjedi i bleji:

„O'kle vam konji?“

Lenjem lenjo objašnjavat. Deblji kao ne umije,Herco se smotao oko konja, ko lisice oko šibicara koji je valjo šibice drotu u civilu. Prvi put jaše i puno ga strah ovakvog jahanja,a i konja, ali neće da prizna. Boji se ako prizna mogo bi ga herc strefiti.

 

Šapa im se nešto prije požalio da mu treba savjet u vezi neke ženske:

„Ima tome  ,  kontam dugo , nisam bio seksualno aktivan, pa sam malo nervozan.“

„Koliko je to dugo“ ljubazan je Dobri.

Šapa zamuckuje , ne može da se sabere.

„Šta mučiš momka, vidi se da nije bio seksualno aktivan od kada se rodio, a i mozak mu otada baš ne raducka ponajbolje. Malo je usporen.“

Deba  je konstruktivan i tvrdi:

„Naći ćemo neko rješenje“

 

I odjednom se iz čista mira  raspričo:

Jednoć, Oma i Ja Deba  bili u posjeti jednoj u bolnici. Bolnicu niže ginekološke, u onom vaktu, preko puta , bocu više pionirske , gdje lavovi riču i ne daju insanima spavat vas cijelu noć i ovi postali nervozni.

Možda je zbog tih lavova rat izbio. Ko će mu ga znati. Rikom ljude izbezumili,  a jednog proljeća to nesnošljivo postalo. Sjeli ljudi da se dogovore šta im je raditi, ovo dalje više vako ne m're. Nikako da se dogovore. A takarli je, mogo bi jedan narod nestat .

Recimo one orosim lepo nikad  nismo mogli razumjeti. Uvijek nešto prosim, prosim, mi davali i davali,a oni opet i opet, prosim i prosim. Nama dosadilo naučite po naški molim. Jok ,neće da čuju. Ograničeni tovariši neki, tovar bio kenjac vazda ostao.

A opet nam to prosim tako nježno, prefinjeno i zavodljivo bilo kad ga šapuću neke mojce, sonje, biserke i ditkice. Njihovo prosim šen krat  lepi i prosim ubavo mili ili prosim još samo malo , ah… joj mamo mamice. To nam nije bilo žao. Nisu morale prositi, toga ah šta mi radiš jedini, šenkrat ubavo prosim, kod nas ima koliko god neka hoće.

Zbog nas u onu zabit, partizansku bolnicu Franja,  u duševnu umobolnicu pretvorili. Sve malene Mojce, Sonje, Biserke i Ditke, pride neku Alenku zbog sramote i beznjedonosnih razloga opće opasnosti po dolželu , zanavik zatvarali.

Ono zbog polnog općenja sa tujincima  u sindromu : amore de la heraldika bosnia nisu pominjali. Sramili se. Zatvarali i elektrošokove davali, hipofize odstranjivali.Čuda jedna nacistička radili.

Muškarci ih njini nikad nisu posjebuvali, po naški imali,po mom takarili. Zbog toga smradaju, a nama ne treba   njihov smrad. Bolje što odoše, odahnusmo,nema više prosidba, malo im uvijek bilo.

A za ono zavodljivo ,prosim ubavo mili moj , šenkrat plaho, smo našli lijek i čaru da se ništa ne otkrije. O tome ne smijemo ni jene lanut. Mogla bi umobolnica Franja jope proraditi .

Cigare njihov izum ,a oni stvarno misle da u kutiji sedam in pedeset toliko cigara ima. Pa ti zlo ne misli, koliko su hablečine bili. Blečci, uvijek namrgođeni ko da im tujini žene tandaraju; namah onoj majci zvijeri evropi na takarenje prilježiše.

 

Onoj ženskoj, nije od mojci i ditki, ali da je voljela je joj, mamo maice nije. Jedna od rijetkih. Nikad Dala, Niko Tako. Tako je zvali , ko da je japanka., E njojzi ti plaho; iznenada pozlilo.

To omina Kosa bila.Druga i kratka priča. Ništa opasno , kažu hećimi, prehlada neka i pogledavaju nebo kako se plavi i kako ga rumenilo zalazećeg sunca obliva.

Kad oni tako kažu nikad ne izađe na dobro. Ako promrmljaju nije loše ili nije najbolje, to se nekako pregrmi. Kada se proderu ništa opasno  ili neko bude natakaren pa rikne, ili neku opasnu boljku prihefto i samo plaho natandaren kopni i riknjava.

Ništa opasno je: Riknjavae neminovnus poetica garantus.

Zadeverali se Oma i Ja Deba oko dijagnoze, boli glava ! Hem rukopis nečitljiv hem neki stranjski zbor, miriše na latinluk.

Ne gledamo  žensku što se baildiše , samo zinuli u dijagnozu. Možemo li je posuditi malo, odgovor i ne traže,  trk do  Mojsija. Taksi pred vratima za svaki slučaj čeka.

Kažem Ja  Deba : Mojsije ti si najprviji od svih ćafira,  moš li nam ovo čitabe protumačiti .

U anamo onu materinu grmi Mojsije,  ali viri. Nisam ti ja pisar od vakih slova. Idemo Hercu on je latinluk živi ,ukoliko mu herc dozvoljava .

Herco kaže njemu pismena nepoznata nema takijeh u radosnim vijestima. Idemo kod Lenjeg on pantomimu vrsno zna možda nam nešto išareti.

Kod Lenjeg skontaše ništa od mahanja , ubebo se. Pokupiše ga i kod Dobrog.

On se smiješi i notes knjigu , mali pojmovnik iz prsluka vadi, prirasto mu srce, i oni gedaju šta piše:

-RIKNJAVAE NEMINOVNUS POETICA GARANTUS HABITUS SCIENTIE ET  ASTRIS –  med./ lat. dijagnoza (dg.)  mrijeti se mora poezija slijedi, tijelo nauci i zvijezdama; smrt neminovna;  laički rikno ti ne rikno riknućeš, a onda ti nauka i zvijezde sude ( a borami i vlast; to ne piše, logično se podrazumjeva)

Kad je sazno okakva  je dijagnoza uspostavljena nije se više smiješio.

 

Oma i Ja Deba u jedan glas procvilismo:

-E,  jes mu onaj hećim mnogo pametan , mogo je kratko i jasno reći : rinknućeš stara sad pa sad, takariš zvjezda i nauku;

još dodaju :

Oni jašu Mojsije harmonike baca – Osma epizoda ( Prvi dio)

Lucina pripovijest o onome što se tog  prijepodneva poslije Frkinog slamanja desilo.

Dobri naglo ustaje, preskače ogradu verande i trči pored mene prema kapiđiku. Tamo je jedna sjena klonulo naslonjena na drvena vrata. Počinje da klizi ka tlu. U to Dobri stiže , uhvati je  ispod pazuha, ali zamah ga povuče i oni  sjedoše. Više leže nego sjede. Osjeti se da ona sjena  pada u nesvijest. Tek sada razabirem da je dugokoso žensko.

On je uspravlja, klekne na koljena sa njom u naramku i gleda ka nebu. Jednu ruku u nijemoj molitvi  diže ka nebu. Prekrsti se. Znam da nije hrišćanin. To je od bola učinio. Neku je veliku molitvu izgovorio, za koju će mu trebati sva Božanska pomoć. Počinjem da mislim da on nije za ovog svijeta. Previše dobrote i  damara u njemu ima. Onih koji duboko čute tuđu bol, a koja ga povrijeđuju.

Nešto joj govori. Ne čujem, ali osjetim da je tješi. Primičem im se. On pruža ruku prema meni, gestom koji kaže stani , ne prilazi bliže.

On je zagrlio jednom rukom, onom lijevom od srca. Drugom , onom izdajničkom  , ne prestaje da je miluje je  po licu, ne dotičući je . Zaklanja je od mene.Svaki čas je ljubi u kosu, gdje se čelo spaja sa korijenima i šapuće joj:

-Sve će biti u redu Mila. Više se ne plaši  , ja sam tu. Ne dam da te zlo ,ikad više dotakne.

Prestravljena sam. Ja Luca strah i trepet grada. Zar u mom gradu da se ovakve stvari dešavaju.

To je Kosa , ona čednost  za koju je  Dobri bio zabrinut. Bosa je , noge su joj blatnjave i izgrebane. Sva je  u neredu. Djetinja pidžama na njoj. Neke mede i zeke veselo skakuću. Poderana je ,  otrgnuti  djelovi  vise sa nje i umazana je krvlju i blatom.Ipak sklupčana u njegovom zagrljaju mirna je i diše malo isprekidano. Kao da sanja da je tuku.

-Malena idi ,budi Frku. Frki je sada bolje, a i pomoći će joj da bar malo zaboravi na svoju bol. Ugrijte vodu , peškira pripremite i čistu presvlaku. Sve stavite na peškun pored kreveta u kome je Frka spavala. Nemjte ulaziti i nemojte   gledati  Kosu, dok je ja ne sredim. Postidjećete je i biće tužna.Nikad vas više  neće moći u oči pogledati.  Lice i tijelo su joj u neredu.Zlo je veliko potkačilo i pretuklo.

Zastane, pogleda me , dugo me gleda . Pogled mu postaje sve tužniji i zamagljeniji  i zaplače:

-Molim te pomozi mi, ne mogu više. Toliko je zla. Niko se ne osvrće, a ja sam tek usamljeno dijete koga sve to boli i ubija.

Ne znam šta ću. Kleknem pored njih i zagrlim tu djecu. Danas je bio moj dan. Zaboravih svoje boli . Ma koliko duboke bile , ipak je djetinja bol najtužnija i najteža. Poslije trinaest godina  zaplakah, i to na tuđu bol.

On me pogleda. Vidim nije nimalo iznenađen. Prestade da plače.Onom slobodnom , izdajničkom rukom uze moju ruku, naslini je na svoje čelo, pa spusti na usne i poljubi mi dlan. I još jednom.

Šapnu:

-Bićeš ti u redu.Ništa se ne plaši . Ja ću biti pored tebe. Idi sad molim te. Kosa drhti , postaje joj hladno.

Odem.

Frka spava. Blagi joj smiješak na licu. Reče Dobri  ; sada joj je bolje. Žao mi je buditi, ali moram. Uzmem joj ruku i stavim na svoje lice. Znam da je hladno. Nikad ga nisam mogla ugrijati od boli onog sunčanog  dana.

Dijete se promeškolji , protegnu se kao mala mazna maca, koju je nešto trgnulo iz sna. Otvori oči ipogleda me , prepozna , nasmiješi se i upita.

-Odakle ti Malena, šta te dovodi na moj ranč? Nisam ništa skrivil ,a vjere mi. Nevina sam , još uvijek. Pitaj Dobrog.

Onda ga pogledom traži, sjenka straha joj preleti preko lica :

-Gdje je , nije mi valjda opet pobjegao. Koja mi  ga sada krade?

-Ne boj se mila. Sve je u redu. Tako rekuć. Tu je ,  sada će on. Samo što nije. Oprosti zato te budim. Moramo mu pomoći. Kosa nije dobro. Neko je pretukao. I nemoj me molim te, još i ti zvati malena.

Frka odmah postaje Frkica:

-Nije neko, nego ćaća. Svako malo joj to uradi. I ne gleda gdje udara. A ne zna se zašto. Nema ti bona nevinijeg stvorenja od  Kose. Anđeo. A zovem te Malena jer tako te on zove. Nekad kaže Malena Luce, ali najčešće samo Malena.

-Tračate me, nisam znala da znate da postojim.

-Ne tračamo Malena, majke mi.  Nikad nismo progovorili o tebi , ni jedne riječi. Ja te od sestre i  iz njegovog dnevnika znam. A tamo samo… I gdje si ti ove četiri godine. Svuda te tražio,   pa bolio ga tvoj nestanak. Nego pusti priču, šta nam je raditi.

-Treba nam tople vode, peškiri i presvlaka. I da se ne pojavljujemo dok nas ne zovne.

Vidim oči joj se šire u bolnom strahu, smijem joj se:

-Ludice , nije to. Ne bi nam on to nikad priredio,  sve da je Kosa dobro i voljna. Nego znaš ga , on ima neko svoje iščašeno poimanje stvarnosti i časti.

Ugrijasmo vodu, sve pripremismo i stavismo na peškun pored kreveta. Gledamo kroz prozor. On kao da zna da smo gotove, gleda prema nama . Znamo da nas ne vidi, u sjeni smo, ali nam šalje znak da budemo tihe i da se sklonimo.

Ustaje, polako je uspravlja na noge. Ona se ne budi. Veća je od njega par cenata, Lagano je poduhvati rukama ispod ruku i nogu, glavu joj nasloni na svoje grudi i polako, korak po korak, da je ne trese , prilazi verandi i gubi nam se iz vida. Čujemo korake u hodniku i škripu vrata koja se zatvaraju.

Tišina duga pola sati nadvila se nad kuću i u naše izbezumljene duše. Ništa. Ni glasa ni pokreta. Samo neka umirujuće tišina , koja čini da je vrijeme stalo. Pomislih ,  ova djeca  toliko vole i poštuju tu krhku  ljepoticu da  i ne znajući zašto, i ja osjetih silnu ljubav prema njoj.

Eto njega.Mokar je, izmazan krvlju i malo raspoloženiji.

-Sada je dobro.  Nije je bilo lijepo vidjeti. Još uvijek nije svjesna, ali neće biti ožiljaka, da joj nagrde lice. One druge ožiljke već odavno ima i vješto ih krije. Nego, polako uđite i pazite na nju. Neće se buditi dok se ja ne vratim. Oprostite , iskrsnuo neodložan posao. Moram nešto obaviti. Brzo ću ja.

I ode. Onako neuredan, izmazan krvlju i mokar.

Frka mi otima riječ iz usta:

-Šta mu je? Da nije zvizno? Nikad ovakav ne bi izašao pred dunaluk pri čistoj. Neka golema nevolja ga natjerala. I kakav neodložan posao u ovom belaju more iskrsnuti?

A gdje će većih nevolja od sinoćnjih i jutrašnjih, mislim u sebi , ali ne znam kakve veze odlazak može imati sa tim.

Šta je ovim mahalašima , kao da ljudima čitaju misli, jer se Frka nadovezuje na moje misli:

-Ima to neke veze sa Kosom. Garant. Znam ja. Ne bi on radi sebe onakav pljesniv mako ni iz kreveta, a kamo li u svijet. Nešto silno će se desiti.

Sjedimo pored anđela i gledamo je i pogledavamo se. Prelijepa je  i čedna. Dobri joj malo napuderiso lice Frkinim puderom. Znamo nije radi tena, nego radi ogrebotina. Manje su uočljive, a i zapušene su. Leži na leđima , rukama opuštenim niza struk.Crne duge kose su uredno počešljane i puštene preko ramena i grudi . Frkina bijela spavačica čini je usnulom ljepoticom , nalik nekoj mladoj. I ovako ranjava i izgrebana , najljepše je to biće koje smo nas  dvije vidjele. Zaista, najiskrenije ,nema  tu nikakve ljubomore. Istina je istina.

Šta će biti ako se probudi a njega nema tu, mislim i strepim.

Frka je rezolutna, i šapće mi , toliko tiho da je jedva razabirem:

-Ne boj se, neće. Ne bi je on ostavio da je  i sekunde pomislio ,da bi se mogla probuditi. Zna da bi se  uplašila i postidjela nas. Ona je njemu došla, jer nema kome.Samo njemu vjeruje. Samo je on može shvatiti i pomoći joj. Bezuslovno. Onaj njen , Oma, je k'o kamen osjetljiv. Ne znam ni zašto su zajedno. Jes, on je nasmijava i začudo , ne ište joj. Gleda u nju kao u sveti gral. A opet, ne bi je razumio  , reko bi joj otac je otac i vrno bi je kući

Prođe  skoro sat , kad eto ti njega.  Osvježen i presvučen u skoro istu odjeću u kojoj je otišao.

I neki mu samozadovoljan, skoro zlurad  kez  visi na licu. Ni prije, ni poslije  nisam vidjela u njemu ni malo zloće..

-Mile dame moje , sve je pod kontrolom. Ništa se ne bojte.

Reče to kao da se ništa nije desilo, kao da je sve u najboljem u redu  i sjede na ivicu kreveta  u visini Kosinih grudi.

Stisne joj ruku i brzo odmakne.Osjeti struju, a to im sada ne treba.

-Ne boj se Anđele, više te nikad niko neće povrijediti.

I nije.

Ona se okrenu prema  njemu ,samo ispruži ruku,nježno dotakne njegovu,zadrži se na njoj ,lijeva ruka od srca,u desnoj izdajničkoj,od bjegova,i ne otvarajući oči uzdahnu sa olakšanjem, i prošaputa:

-Hvala ti , Moj dobri Prinče.

Vjerovala mu je.

 

Oni jašu Mojsije harmonike baca – Sedma epizoda ( Četvrti dio)

 

On njoj malena, a veća od njega garant deset centi. I toliko kila teža. I trinaest godina starija. To i nije toliko bitno. Odakle njemu pravo da je tako zove. I tako pokroviteljski, kao da je ona neka njegova mahalska treba.

I onda je štrecnu. Naježi se. Tako je samo Dodo zvao. Niko drugi nije imao prilike. Ni pravo. Šta si ovaj mahalaš umišlja? Odlutaše joj misli. Osmijeh joj se zaledi u nekim davnim sunčanim vremenima, kada su ona i Dodo lebdjeli proplancima,  milovali djevičanske ljubičice , jurili makadamom, dizali prašinu samo da ptice preplaše.

-Oprosti na ovo Malena. Izletjelo mi. Tako te osjećam. Od prvog dana. Kao krhku djevojčicu koju je bol slomila, a pravi se hrabra. Ti jesi hrabra i ponosita. Ali pusti bol neka iscuri. Neće ti biti lakše. Ali ćeš početi da dišeš i možda grč u srcu popusti. I možda je pitanje bilo grubo.  Nisam razmišljao i nije mi bila namjera. Oprosti mi. Brine me Kosa. Nije dobro.

Luca gleda u njega , ne zna šta reći. Sve je objasnio , izvinio se, to je on, takvog ga se sjeća, brižnog i uljudnog,   a opet zabolilo je.

Nešto je malo osjetljivija od kada ih je vidjela na ljuljašci. Tako su se ona i Dodo uznosili u snove u oblake i satima se ljuljali zatvorenih očiju, zagrljeni i lepršavi od silne ljubavi.

Ona bi nekad usnila i sanjala čudne snove. Ponekad bi se iz sna trgnula preplašena, ali bi je Dodino prisustvo umirilo i još uvijek  čuje kako joj šapuće:

-Ne brini se,  maleno moje djetešce, ja sam tu, sve će biti u redu.

Hej!

Nije li ovaj maloprije upravo tim riječima umirio Frku Frkicu. Rasani se, trgnu se iz sjećanja i pogleda ga.

On , mnogo puši. Nije nervozan , ali vidi se da je zabrinut.  Možda mu nezgodno što je ovako rano sam sa njom. Možda je se ipak plaši, a malopređašnja arogancija je bila izlaz da prebrodi taj strah.

A opet , ono što zna o njemu, a zna skoro sve, joj govori da on nema nikakvog  straha od ljudi. Malo zazire od njih i sklanja se, da ga ne povrijede, ali to je sve.

-Nije to Malena, ne plašim se ja tebe. Nikad nisam. Anđela se nikad nisam plašio. Nego Kosa nije nikako dobro. Još ne zna, ali bilo šta je može poremetiti. Ona ti više nije od ovog svijeta. Nikad nije ni bila.Toliko je prozračna i dobra, da čovjeka zaboli ta dobrota. Kao ti Malena. Dobro glumiš strogoću , a srce ti djetinje, kao u laneta. Drhtiš za svaku sitnicu, za svaku bol.

-Šta joj je?

– Ne znam. Samo sam sanjao . Leži ona u bolnici, sva u bjelini . Prekrasna i čedna , kao usnula nevjesta. U kosi  joj vjenac raznobojnog poljskog cvijeća.   . Meni se čini na nekoliko mjesta krvav. Ali znam da to nije krv,  crveni svjetići koji prizivaju krv ili ljubav. Meni u glavi  oštri nož. Nije ljubav, Kosa je ima.To je  obilježje smrti. Dobra bića kad umiru ili imaju cvijeće ili  krv na glavi. Kosa je u mom snu nosila oboje. Tada sam vidio da je skinula vijenac, otvorila prozor, i bacila ga ka nebu. Vijenac se pretvorio u grlicu bijelu i ona je  odlepšala u nebo. I vidio sam u njoj Kosu, a  je bila prelijepa. Nije uopte tužna . Kosa joj je blistala u svjetlosti sunca. I još sam vidio ,   legla je na krevet. Prekrstila je ruke preko grudi. Nasmiješila se , duboko  je uzdahnula , oči zatvorila , zaspala i usnila.  I više se nije  probudila. Vidiš Mila, Kosa je  najčestitije čedo Grada čednosti. Predivno čeljade. Vas dvije ste najnevinija  bića koja poznajem. I zato sam veoma zabrinut.

Vidi ti njega , sada je prešao na viši nivo, misli  Luca.  Sada sam mu i mila. Jes , kako ne. Samo nek nastavi tako, neće se dobro provesti. Stišće Luca  pesnice ispod stole. Da može zubima bi usne progrizla, ali još nije došao vakat da se oda. I misli šta to on može znati o njoj.  Niko ništa ne zna o njoj. Svi koji je poznaju ,   boje je  se i govore da ima kamen mjesto srca.  Njoj  to odgovara i takvu sliku gradi.

A on njoj anđele. Pazi da te ovaj  anđeo ne spenga. Šuti,  jer je interesuje ova priča o Kosi i njegovom „ proročkom „ snu.

-Malena, nisma ti ja prorok. Ali vjerujem da se snovi ponekad obistine. Ako ih dobro zapamtimo i protumačimo. I ne možeš ti Mila, ni jednom dobrom stvoru ništa nažao ičiniti.

Kosa je u našem društvu  više od godinu dana. Skoro dvije.Da nije njene istinske čednosti , ne bi se sa nama družila. Blentovije smo ti mi, nedokazane. Manje više svi.

Ona je tako smjerna i dostojanstvena. Malo smo se plašili da ne uprljamo njenu čestitost i dobrotu, pa smo se prema njoj ponašali kao prema  nedodirljivom anđelu . Sada mi krivo što smo takvi bili. Mislili smo da ima vremena.

Nismo je ni upoznali kako treba. Štiteći je,  nismo dali da se razmaše, zaleprša i poleti. Da smo znali ono što mladost ne zna , manuli bi se gluparenja i đardinskih snoviđenja, budalesanja i provoda i posvetili bi se tom milom djetetu.

A opet, tako je usud htio.A možda je ona znala više nego mi. Možda nas je štitila da se previše ne zaljubimo u nju, jer bi nas mogla debelo zaboljeti.

-Nije valjda da vjeruješ u te gluposti o snovima . Ne  misliš ozbiljno  da će se nešto zlo desiti.Mislila sam da si iznad tih mahalskih bulažnjenja.Koliko sam je Luca  vidijela, Kosa puca od zdravlja, a i ništa joj ne fali ,kada se može družiti sa vama blentovijama . I ostajati do   kasnih sati a da joj jadni otac ne zna.

-Otac joj nije nimalo jadan. Vrlo je strog i prestrog. Skoro zao. Uživa u kažnjavanju. Ali nije moje da sada pričam o tome. I moliću se Bogu Milostivom da si ti u pravu , a valjda sam ja  samo sujevjerni  glupan , koji pojma o životu nema i koji … Ma ništa. Sve će biti u redu. Dobro kažeš, gluposti.

Tu je priču naglo prekinuo . Ruke su mu počele drhtati, on to nije pokušao da sakrije i  Luca je  osjetila  kako je njegova tuga duboko dira i taloži se na njenu, kao da hoće da je potisne i izbaci van . Ko bi rekao da je vjernik? Nikad joj niko nije pomenuo da je  pominjao religiju ili vjerovanje. Niko ga nikad nije vidio da ide u bogomolje, osim na ponoćku. Tu su mahalske blentovije bili glavni svjedoci. Napasni ko jehovinjaci.

-I oprosti mi Mila, još jednom, molim te ,  na onom nesuvislom pitanju.. Zaista nikad nisam grub na takav način i ne prema ženama. Ne znam , imali smo naporno veče. Frka baš nema sreće . Vrlo je naivna, vjeruje ljudima i od onog, o čemu  ne priča, kao da joj nije stalo do sebe. I nema Mila ništa među nama. Ne smije ni biti. Ja bih tada bio bijednik koji nije ništa bolji od ostalih pohotljivaca. I da vjerujem u Boga Jedinog, ali mimo bogomolja i sveštenih lica. Ali to je moja lična stvar, koja se nikoga ne tiče. Kao ni tvoje svakodnevne molitve. Jutrom i večerom.

Luca se pita , ko od njih dvoje radi u miliciji. On o njoj zna više nego iko drugi. Ona je ubijeđena da o njemu skoro ništa ne zna , iako se dobro informisala. I on joj čita misli. Tek sada je shvatila, da čitavo veče odgovara na njene misli. Mislila je da su sva pitanja ostala u njenoj glavi.

-Sudbina Mila moja. Od nje niko ne može pobjeći. I sve ima svoje vrijeme. Vrijeme za početak i vrijeme za kraj. A ono vrijeme između protekne  kao tren , a da toga nismo ni svjesni. Od čega ti bježiš malena?

Htjedoh konačno nešto odgovoriti, onako kako to policijskoj redovnici odgovara, grubo i nabusito, ali vidim on gleda preko moga ramena i ozareno se smješka, ali smješak mu se gubi u grču bijesnog lica.

Tada je prvi put vidjela grč bijesa na njegovom licu i nikad više.