Ko da prenesoh goru u dol –
bol svoga tela.
Poznajem ljubav: to je bol
drhti put cela.
Polje u meni, tako se čini,
sazdaše za oluje.
Poznajem ljubav po daljini
što svemu blizu je.
Ko da su jamu u meni rili,
u osnovu, ka smoli.
Ljubav poznajem po žili
duž tela što boli.
Promaja kao grive pram
piri na Huna:
Ljubav po kidanju znam
najčvršćih struna
U grlu – tu rđa u tesnacima
i živa so je.
Ne znam ljubav po glasnicama
već po trncima
duž puti svoje.
Kad rastasmo se tada
uz muk i suza breme,
a bol nam srca savlada,
na vrlo dugo vreme,
bled, hladan, obraz ti posta,
ko led sam celov tvoj;
a meni tek tuga osta
kroz ceo život moj.
Tog jutra rosu ledenu
sred svog osetih čela
ko hladnu strepnju jednu
što obuze me cela.
Ti skrši zavete svoje;
sad mnogom pripadaš, znam;
kad ime spomenu tvoje
i mene samog je sram.
O tebi priča svud bruji,
za me posmrtno zvono;
kroz srce jeza mi struji:
što te ljubljaše oni?
Ti nikome od tih ljudi
ne beše tako znana;
bol osta sred mojih grudi
i večno živa rana.
Poslije ljubavi
ostaju telefonski brojevi koji blijede
Poslije ljubavi
ostaju čase sa ugraviranim monogramima
ukradene po boljim hotelima
Poslije ljubavi
ostaje običaj da se bijelo vino nalijeva u dvije čaše
i da crte budu na istoj visini
Poslije ljubavi
ostaje sto u kavani i začuđen pogled konobara
što nas vidi sa drugima
Poslije ljubavi
ostaje na usnama metalni okus promašenosti
i adrese pozajmljenih soba od 4 do 6
Poslije ljubavi
ostaje rečenica – dobro izgledaš ništa se nisi promijenila,
javi se ponekad
imaš još moj broj
Poslije ljubavi
ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali
poslije ljubavi,
ostaju melodije sa radija koje lagano izlaze iz mode,
ostaju tajni znaci,
ljubavne šifre,
ostaje tvoja strana postelje
i strah da će neko iznenada doći,
spuštena slušalica kada se javi nečiji tuđi glas,
hiljadu i jedna laž.
Poslije ljubavi
ostaje rečenica: „Ja ću prva u kupatilo”
i odgovor: „Zar nećemo zajedno?”
„Ovaj put ne”
Poslije ljubavi
ostaju saučesnici,
čuvari tajne koja nije više tajna,
ostaje laka uznemirenost kada u prolazu udahnemo
poznati parfem na nepoznatoj ženi.
Poslije ljubavi
ostaju nepotpisane razglednice Venecije i Amsterdama,
prepune pepeljare,
prazno srce,
navika da se pale dvije cigarete istovremeno,
fotografije snimljene u prolazu,
zagubljene ukosnice,
taksisti koji nas nisu voljeli
i cvjećarke koje jesu.
Poslije ljubavi
ostaje povrijeđena sujeta.
Poslije ljubavi
ostaju drugi ljudi i druge žene.
Poslije ljubavi
ne ostaje ništa.
Već prođe jedan. I sigurno si legla.
Ko srebrna oka Mlečni put noć studi.
Ne žuri mi se. I munja – telegram
nema zbog čega da plaši te i budi.
Kao što kažu, incident je rešen.
Ljubavna barka o stvarnost se zdrobi.
Mi smo prečistili, i što da se dreše
uzajamne boli, uvrede i kobi.
Pogledaj samo kakav je mir nad svetom.
Noć zvezdanim sjajem nebesa skor osu.
U taj čas odustaješ da protumačiš sve to
istoriji, vekovima i kosmosu.
Postoji veče što preko polja dolazi,
Niko ga nikada pre toga ne vide,
Ono svetla ne pali.
Svileno izgleda u daljini, pa ipak
Kad navuče se preko kolena i grudi,
Ugodno nije.
Gde nesta drvo što čvrsto je vezivalo
Zemlju i nebo? Što je to pod rukom
Što ne razlikujem više?
Šta moje ruke dole vuče?
Navlačim dronje uz oronule tugujem domove eonima
daleko od savršenog siromaštva
Leti, čim dan mine, cvjetna polja tako
Iz daljine miris opojni svoj liju,
Da u snu prozračnom mi lebdimo lako,
Uva skoro budnog, sklopljenih očiju.
Jasnije su zvezde, mrak blaže izgleda;
Polusvjetlost iskon svodom je rasuta;
Da izgleda svu noć nježna zora bleda,
Čekajuć da grane, u dnu neba luta.
I opet mi duša sve o tebi sanja,
I kida se srce i za tobom gine,
A nevjera tvoja daleko se sklanja,
Kao tamni oblak kad sa neba mine.
I opet si meni čista, sjajna, vedra,
Iz prizraka tvoga blaženstva me griju,
Pa bih opet tebi panuo na njedra
I gledô ti oči što se slatko smiju.
Tako vita jela koju munja zgodi
Još u nebo gleda i života čeka,
I ne misli: nebo da oblake vodi
Iz kojih ce nova zagrmiti jeka…
.
klanja ti se neprestance
nasmijana glava
-loptica preko noći ispala
iz čarobnjakova rukava
ti si dlan
kojiće joj
zapljeskati
iz mraka
cvijet pored nogu
baciti
dodirnuti je nećeš
tajne sile je u ples pokreću
rumeni joj obraz podaruje glas
učas rasplaču
pako polen
koji čekada se bilje njemu uspne
ona šeta zrakom
slutiš:
njenim korakom
crni prsti igraju
iz tla se pomaljaju
podvlače se pod haljetak
svojim je stazama vodaju
i konac nevidljiv slutiš
kojem je svezana za svod
poskakuje vrbov prutić
ruhom djeve skriven
skloniš li se i zašutiš
-zaklecat će i klonuti
samo dok je okom pratiš
traje njezin hod
Dođoh sa obala Ganga
gde sanjarih u sjaju juga.
Srce mi je rascvali zvončić,
lak treptaj: snaga i tuga.
Đeram, nadžak, vodenica,
pustinja, puste ruke vise,
divlji poljupci, snohvatice.
Šta tražim na obalama Tise?
1.
Srećni? – Ćutite! Teško da ste! Ali
Bolje je – neka!
Vi premnoge ste, kanda, cjelivali –
Otud žal neka.
Sve junakinje šekspirskih tragedi-
ja u Vas mećem.
Vas niko, mlada i tragična ledi,
Spasiti neće.
Opet ljubavni recitativ taki
Za Vas je zamor!
S beskrvne ruke gvozden obruč kaki
Rečit je samo.
Volim vas – greh je nad vama ko tavan
Oblak – zbog toga
Što ste, spram Vaše sve žeže, ranjava –
Bolji od svakoga.
Stoga što mi, naši životi su razni
S tamnim stazama,
Zbog nadahnutih svih vaših sablazni,
Za udes taman.
Što moj Demone, Vama, čela jaka,
Prosti, rekla sam,
Stog što – nad lesom rastrgla se makar!
Nema Vam spasa.
Zbog tog drhtanja – zbog nečeg – iz snova –
Zar mi se ne sniste?
Tu je i dražest ironična ova
Da Vi – on niste.