Marko Vešović – Kad je srpski snajperist mojoj prijateljici

 

 

Kad je srpski snajperist mojoj prijateljici

ustrijelio dijete u naramku

prestala sam u boga vjerovati. Nema te, bože,

rekla sam, prekrižen si za sva vremena

i tačka. Jer bog što pušta da djecu, majkama

u naručju, ubijaju onako, ni zbog čega,

naprosto iz zabave, takav bog meni ne treba

A drugi – kako god hoće

Inače, prije rata sam mislila da bi se nebesa

na mene sručila ako bih prestala

u boga vjerovati. A eto, nije se desilo ništa

Ni crijep nije napukao na krovu moje kuće

Ja sam i dalje ja. Sarajevo i dalje Sarajevo

Nebo i dalje nebo. I eno stoji gdje je i prije bilo

Iako boga nema. Mislim, nema ga za mene

A drugi – kako god hoće

Sve se kotrlja po starome

Čak mi se čini da je ovako lakše. Ovako,

bez boga ne umijem ti to, bojim se, objasniti

Znaš, pješači se lakše bez ičega u rukama

nego kad vukljaš cekere. Jeste, dobro sam rekla

Bez boga, nekako lakše se pješači

kroz ovaj guravi život. Jedino, svaki čas osjetim

da su mi ruke prazne

 

Miroslav Mika Antić – Kao pesma

Još se danas, rođena, moglo plavo voleti
pored niskih taraba gde se veče javlja.
Sutra će se sigurno ceo svet razboleti
od drukčijeg osmeha i drukčijeg zdravlja.

Zalud će ti zenice zelenilom roditi,
drugi neki prolaznik grlo će ti gristi.
Prvo ćeš se stideti, posle ćeš se podati,
u večeri drukčije, kraj taraba istih.

Prepun divljih gugutki ko seoski zvonik,
a belom dušom opružen niz obzorja ravna,
jedini ću ostati pijan od harmonika,
bez bola u očima, prost i jednostavan.

Znam, sutra će drukčije tepati i voleti.
Naše stare osmehe niko neće shvatiti.
Možda ćes me tražiti. Možda će te boleti.
Al se više nikada neću tuda vratiti.

Predgrađe pod granama. Zvezde su olistale.
Trepavice sumraka uz okna se pletu.
Shvati da će umreti ove noći blistave,
zadnja svetla nežnosti u velikom svetu

Krleža – Bdijemo

 

Bdijemo. Zimski nokturno. A vani
nad maglenim poljem tiho se dani.
Na zelenom plišu, dva lesa blijeda,
boja tvoje kose, zlatna boja meda.
Na krovu harfe. Žice telefona.
Melodija tiha pogrebnih zvona.
Dvije voštane lutke. Tišina. Sami
ne znamo što je. A u polutami
miriše ambra: zlatne kose prami.
A ja vas gledam. Pobožno i kao
slikar kad slika ikonu Madone.
U tom trenutku nisam ni dobar ni zao,
a harfe žica posmrtno zvone.

Josif Brodski – Stiže proljeće

Slavna igla u ne manje dostojnom slave plastu,
u gradskom polumraku, polusjaju što se vrti,
u gradskoj vrevi, plesu i kriku tmastu
tanana pesmica smrti.

Gornja svetlost ulice, gornja svetlost grada.
Sve nam crta taj grad, i ovu vodu,
i kratak zvižduk kraj uskih fasada,
što uzleću uvis, uzleću na slobodu.

Devojčica-sećanje luta kroz grad, na dlanu monete zvone,
mrtvo lišće kruži kao rasuto rublje,
nad reklamnim panoima nebo uske prima avione
kao gradske ptice, nad gvozdenih brodova stubljem.
Ogromna kiša, kiša širokih ulica lije po martu,
kao u te dane povratka, koje nismo zaboravili.
Sad ideš sâm, ideš sâm po asfaltu,
i ususret ti lete blistavi automobili.

Evo i život prolazi, svetlost na zaliv pada,
šušteć haljinom, mnogo imena, dok zvone ti pete,
ti ostaješ s tim narodom, s tim vekom ponad grada,
jedan na jedan, ma koliko da si dete.

Devojčica-sećanje po gradu luta, dolazi veče,
lije kiša, i, makar joj maramicu iscedi,
devojčica stoji kraj izloga, odeću gleda što vek steče,
i taj večni motiv života bezumno zviždi, ne štedi.

 

Petrarka – Zašto čutim

 

Zašto ćutim, šta je, ako ljubav nije,

Al ako je ljubav, Bože šta je ona?

Ako je dobra, zašto je zlu sklona,

Ako je zla, zbog čega slatka mi je?

 

Gorim li od sebe, čemu plač i tužba,

Kriv li sam tome, malo jauk vredi.

O žrtva smrti, slatkoćo u bedi,

Ako vas neću, čemu ste mi družba?

 

Al ako vas hoću, zdvajat nemam prava,

Suprotni me vetri, kroz šumu i besnoću,

Teraju u čamcu vrh bezdana plava.

 

Slab razbor i gresi razlog su mi seti,

Tako da ne znam sam stvarno šta hoću,

Te se znojim zimi a cvokoćem leti.

 

 

 

 

Artur Rembo – Suza

Daleko od seljanki, od ptica i od stada,
Pio sam, klečeći usred nekog vrijesa
Medu nježnim ljeskama, pod zelenim maglama
Smlaćenog popodneva… Osim nijemog bresta,
I ledine bez cvjeta, i neba punog tmice,
Šta mogoh da pijem u mladoj Oazi toj?
Šta sam to povukao iz vrga-čuturice?
Napitak zlatni, bljutav i od kog teče znoj.
Takav bih bogme bio za krčmu loša firma.
No nebo se do večeri promjenilo olujom.
To bjehu crne zemlje, jezera, jata riba,
Stanice, kolonade pod plavom noćnom strujom.
U djevičanski pesak voda je šumska tekla,
Vjetrovito je nebo lokvice ledom bilo,
Pa ipak, kao lovcu na školjke ili zlato,
Kad pomislim da meni do pića nije bilo