Zbignjev Herbert – Oni koji su izgubili

 

 

Oni koji su izgubili igraju s praporcima na

nogama

u okovima smešne odeće u perju crknutog orla

diže se prašina saosećanja na malom trgu

i filmska puška puca blago i precizno

 

podižu limenu sekiru lukom lakim kao obrva

ubijaju

lišće i senke

te samo bubanj huči i podseća na stari ponos i

gnev

 

dali su istoriju i ušli u lenost vitrina

leže u grobnici pod staklom pored vernog

kamenja

 

oni koji su izgubili – prodaju pred guvernerovim

dvorcem

 

u Santa Feu

(duga prizemna zgrada topao ispečeni oker mrki

drveni stubovi

isturene tavaničene grede o kojima visi oštra senka)

prodaju staklene bisere amulete boga kiše i vatre

model Kivinog hrama

sa štrčećim uvis dvema slamkama lestava niz

koje silazi letina

 

kupi boga odjeka jeftin je i rečito ćuti

kad se koleba na ispruženoj prema nama

ruci iz neolita

 

 

 

 

Ljermontov – Pehar Života

 

 

Pijemo pehar sav svoj vek

s mrenama preko žene,

dok suze naše, pale tek,

sred pozlate se pene.

 

A kada nam, u smrtni čas,

s očiju spadne mrena,

tad sve što plenilo je nas

nestane istog trena.

 

I vidimo, kad dođe dan,

da prazna je ta čaša,

da piće iz nje, beše – san,

i ona sama – nije naša.

 

 

Pablo Neruda – Hajdemo

 

Ljubavi moja, zima se u svoj štab povlači,

zemlja ponovo njenim darovima zlatnim zrači

i rukom milujemo daleku zemlju neku

kao da kladimo kosu geografije.

 

Pođimo! Danas! Napred, točkovi, lađe, zvona,

avioni okaljeni beskrajnom svakodnevnicom

prema svadbenim mirisima ostrvlja,

po meridijanskim polenima uživanja!

 

Hajdemo, ustani, stavi dijademu i kreni,

spuštaj se, trči, pocikuj s vetrom i sa mnom,

hajdemo na vozove za Arabiju ili Tokopilju,

 

selićemo se samo prema dalekom polenu,

po selima odenutim u dronjke i gardenije

kojima upravljaju siroti vladari bosonogi.

 

Marina Ivanovna Cvetajeva – Babi

 

Tvrdoća duguljastog ovala.
Crna haljina ko zvono pada.
Čija su usta vam cjelivala
Nadmene usne, babo mlada?

Ruke, koje su sred dvorca mnoga
Šopenove valcere svirale…
Sa strana tog lica ledenoga
Lokne u vidu spirale.

Pogled prav, taman, zahtjevan jako,
Pogled što se braniti želi.
Mlade žene ne gledaju tako.
Mlada babo, ko ste vi, je li?

Koliko mogućeg odnijeste –
I nemogućeg – u tmice
Zemlje što nezasitljiva jeste,
S dvadeset ljeta Poljkinjice?

Dan bješe nevin, a vjetar svjež,
Tamne zvijezde zgasle začas.
Babo! Da ovaj žestoki metež
U srcu mome – nije od vas?

T.S.Eliot – Devojka koja plače

 

O kako te se spomenem…

Stani na najvišu stepenicu stubišta-
Nasloni se na bastensku urnu-
Utkaj, utkaj sunca sjaj u svoju kosu-
Privi cveće na grudi u bolnom soku-
Tresni ga o zemlji i idi
S prolaznom mržnjom u oku:
Al’ utkaj, utkaj sunca sjaj u svoju kosu.

Želeo bih, znači, da on ode,
Znači želeo bih da nju patnja bode,
Da ode on, da ode,
Kao što duša odlazi od tela ranjenog i bolnog,
Kao što duh odlazi od tela iskorišćenog.
Našao bih
Neki način neuporedivo lak i vest,
Lak za obostrano shvatanje,
Lak i bezveran kao osmeh, kao rukovanje.

Otišla je, ali je jesen kao sen
Robi mi maštu dane i dane,
Mnoge dane i mnoge čaše:
Njene kose preko ruku, njene ruke- žive vaze.

I pitam se kako su mogli skupa!
Trebalo je da se lišim pokreta i poze.
Katkad ove bludnje uznemire
Nemirnu ponoć i podnevni mir.

Tatjana Lukić – Razgovor , šta šutim

 

 

U znak znanja

u svemu što ti oko pomiluje

pronalaziš za se ordenje

 

pored tvojih junačenja

ruše mi se sva jačanja

i sav trud

 

šta je moje sokoljenje?

 

i gordost

ako je biva

potzraje koliko dah

 

kraj tebe sam svagda bila

i ostala smijeh za povod

nedorečen šum

 

i najmanju slutnju

okončavaš uzvikom

ne tražiš zametke na kopaš joj korijene

ne razgrćeš sebi hum

 

pred tvojim lavežom

povlači se u šipražje

u mračne dvore i drhtaje

i najljuće pseto

 

tvoj naum tek ovlaš

i usput dodiruje um

 

svakim činom sebe slaviš

klešeš sebi spomen – dvore

zvonke hvale spomenike

 

ti ne strepiš

pred zebnjom sa mojom se prsiš

raskriljuješ košulju

tapšeš ramer uzdrhtalo dikom svojom

šakom jakom božjom slikom i prilikom

 

o pšored koga stadoh

sesmotrena

sita šutnje

i iznova u strah klonuh

pred kim!

 

 

 

Aco Šopov – Na tim obalama nema mira ni počinka

 

Glava mu je korijen u zemlji Crne Afrike

što se hrnai sokovima iz legendi i predanja.

 

Misoa mu je razlistana kao raskošna krošnja

nad zemljom koju su naborali suša i žeđ.

 

Jedna zvijezda vječno sanjana ali još uvijek

nedosanjana,

jedna zvijezda od njegovog uma i srca odronjena

vodi ga da se odmori na obale vječnosti.

 

A on zna da na tim obalama nema mira ni počinka.

 

Herman Hese – Suviše kasno

S čežnjom ti priđoh
da ponizan te molim,
al` zanosu mom smejala si se
i moja ljubav za tebe
samo igra beše.

Sad umorna i zasićena,
dok tužne gledaju me
tvoje oči pune strepnje,
onu ljubav kojom davno
goreo sam, ti bi htela.

Avaj, od nje davno pepeo
posta, zaiskriti neće,
ona jednom tvoja beše,
sad je pusti da počiva sama.