Marina Cvjetajeva – Grešnica

 

 

Ne slušah zapovesti, nisam na pričesti bila.

Sigurno, dok nada mnom opelo ne odrade –

grešiću – ko što grešim, ko što sam grešila –

strasno, sa svih pet čula koja mi Višnji dade.

 

Družbo u krivci! Vi čiji nagovori su vreli!

Svi prestupnici! Vi najnežniji od učitelja!

Junoše, deve, stabla, sazvežđa, oblaci beli –

na Strašnom sudu skupa odvratićemo: Zemlja!

Pablo Neruda – Oda srećnom danu

Ovog puta me pustite da budem srećan,

Ništa se nije desilo nikom,
Sve što se dešava to je da sam srećan
Sa sve četiri strane srca,
Kad hodam, spavam ili pišem.

Šta da radim, srećan sam.
Bezbrojniji sam od paše na livadama,
Osećam kožu kao cerovu koru
I dole nadu, gore ptice,
More kao kopču na svome pojasu,
Od hleba i kamena stvorenu zemlju,
Vazduh raspevan kao gitara.

Ti, pokraj mene u pesku, pesak si,
Pevaš i pesma si,
Svet je danas moja duša,
Pesma i pesak,
Svet su danas moja usta,

Pusti me da u tvojim usnama
I u pesku budem srećan,
Srećan što dišem i što ti dišeš,
Srećan što dodirujem tvoje koleno
I tad mi se čini da sam dotak’o
Azurnu kožu neba i njenu svežinu.

Danas me pustite samog da budem srećan,
Sa svima ili bez ikog,
Srećan sa pašom i peskom,
Srećan sa vazduhom i zemljom,
Srećan sa tobom,
Sa tvojim usnama srećan.

Leonard Koen – Ognjište

Dan nije bio sasvim moj
što sam proverio
pronašavši ga u zvaničnom kalendaru.
Spotičući se o mnoge noge
dok sam šetao parkom
takođe sam shvatio da moja žudnja
nije neko posebno remek-delo.

Građevine već sazidane
ratovi isplanirane krvi i on vođeni
ratnici koji su se uzdigli do generala
zaslužili su jednu poštenu misao
dok sam šetao parkom.

Tiho sam se vratio do tvoje kuće
koja zauzima mesto na ulici.
Nijedna kuća nije
nestala kad sam se vratio.
Ti si rekla da me ne neka muka
naučila tome.

Sporo učim
Počeo sam da govorim
o zvezdama i orkanima.
Dođi mali Galileju –
ti si prizemljila moju viziju –
sve je mnogo srećnije i lakše
inače ne bi bilo toliko sveta.

Kasnije si vezla
a ja sam pobrojao mnoge stvari
koje su uradili tvoji prsti.
Kao da me častiš slatkišima
za moju strastvenost na tepihu
ti si se kod jedne petlje začudila:
Šta onda sa tim zvezdama i orkanima?

Marko Vešović – Uštap u vodi

Zvala se Milica. Otac joj doktor prava:
čim uđe na vrata – stane te propitivati.
To je bilo poslije drugih barikada u Sarajevu
na kojima su Srbi za rat se birikali.
To nisu bile barikade. Već birikade.

Na sastanak je došla s kosom moderno počešljanom:
kao u mačka Toma kad izađe iz eksplozije.
Zvuči ko da se zezam, ali njena frizura
istinski mi se sviđala. Ko i sve njeno, uostalom.
Njen parfem osobito. Rasipala je ulicom miris
ko junska lipa iz Vilsonovog šetališta.

Došla da raskine. Pa valjda vidim koja su vremena?
Ide sa svojim narodom. Šta dalje da se priča?
Skroz sam je razumio: utjerivanjem straha od Drugih
vođe su majstorski probudili u svakoj ptici nagon
da se svom jatu vrati.
I malokad se osjetiš toliko izlišnim
ko kad te voljena žena ostavi. Prosto neupotrebljiv
ko puška bez zatvarača. A svijet – sav od džombi.
Na zemlji izlokanoj stoji suvišan stvor.

Ponekad, u rovu, kad negdje lipa zamiriše,
sjetio bih se Nje. I njene rečenice: Nije ovo Sarajevo
više ono. I pitao se: bože, gdje li je sad? Šta radi?
I shvatio, postupno, da moja draga,
moja besmrtna ljubav zbog koje
htio sam i umrijeti, da ipak nije bila od punog drveta.
Nego od šperploče.

A ko zna, možda ni o kom, do ovog rata, nisam
saznao ništa važno. Prijašnji život sam prosto
prokunjao ko da je svijet bio čekaonica
na uskotračnoj pruzi, recimo u Ustiprači.
Rodiš se, i svoje prodrijemaš, a da nikad ne doznaš
kakav je ko pod kožom. Tek smak ti svijeta
objasni sve do kosti. U miru, truditi se
da bližnjeg upoznaš, isto je ko kad kušaš
mjesec u vodi kamenom pogoditi.

Desanka Maksimović – Tražim pomilovanje

Blagorazumevanje tražim
za žene koje nisu dale
bogu božije ni caru carevo,
koje nisu zanihale
u kolevci dete,
za neblagoslovene,
za žene
koje pred sobom nose transparente
snova i mašte,
u čijem krvotoku samo pesme šume,
za one čija srca plode
mirisi i žubori vode,
čija su naručja puna samo oblaka,
koje kao ptice nad zemljom prave gnezda
i vodeno cveće lepote rode.
Za svakoga koji izlazi iz reda
svakodnevna,
naviknuta,
koji opčinjen luta
nekud van druma drevna.

Tražim pomilovanje, dragi care,
za one koje su od mladosti rane
privolele se carstvu poezije,
koje trepere vazdan kao breze,
i mesečinom se zanose kao barka,
za Jefimije,
za svete Tereze,
za svaku Safo
i Jovanku od Arka,
za sve zanete i nedovršene,
i za mene.

Arsen Dedić – Moj stari i ja

Iz navike stare
i zbog priča koje čuje
dok ne dođem zaspat neće moći
bez anđela čuvara odavno mu sin putuje
njegov će ga zanat glave doći.

Oduvijek je bilo –
prati stari moje pute
al ne pita nikad i ne kori
godine su prošle, sin i otac vječno sute
u loži pred kućom kiša gori
Malo zato što nam prija
i da suze ne poteku
ispit ćemo još poneku
moj stari i ja.

Navikli smo tako
odao se nikad ne bih
ne pričamo, na licu se vidi
dobar je moj stari, privinuo bi me sebi
ali nježnosti se svoje stidi.

Svu noć priče, priče…
otkrivamo se bez mjere
ti si čula što on nikad nije
već polako sviče, sad moj stari smokve bere
ti me ljubiš a on me razumije
malo zato što nam prija
i da suze ne poteku
ispit ćemo još poneku
moj stari i ja…

Marina Cvetajeva – Marina

 

 

 

Neko je od kamena, neko od gline,

ja srebrnim sjajem plenim!

Ja sam od izdaje, ja sam Marina,

ja sam varljiva morska pena.

 

Za one od gline, za one od mesa –

i sanduk, i kamen nad grobom…

Sred mora sam krštena, i trajem, jesam,

a večno u letu se drobim.

 

Samovolja moja će probiti svuda,

i mreže i srce svako.

Ukroti de, čik, ove kovrdže luda,

načini me zemljanim prahom.

 

Nov talas – i vaskrsnem ja, razbijena

o kolena vaša gorska!

Pa – živela pena – ta vesela pena –

ta visoka pena morska.

 

Pablo Neruda – Ne zaboravi biti sretan

Lagano umire onaj koji ne putuje,
onaj koji ne čita,
onaj koji ne sluša muziku,
onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.

Lagano umire onaj koji uništava vlastitu ljubav,
onaj koji ne prihvata pomoć.
Lagano umire onaj koji je pretvoren u roba navika
postavljajući vaki dan ista ograničenja.

Onaj koji ne menja rutinu,
onaj koji se ne usudjuje obući novu boju,
i ne priča s'onima koje ne poznaje.

Lagano umire
onaj koji beži od strasti
i njenog vrela emocija
onih koje daju sjaj u očima
ili naputenim srcima.

Lagano umire onaj koji ne menja život
kada nije zadovoljan
svojim poslom ili svojom ljubavi,
onaj koji se ne želi odreći svoje sigurnosti
radi nesigurnosti,
i koji ne ide za svojim snovima,
onaj koji neće dozvoliti
ni jednom u svom zivotu
da pobegne od smislenih saveta…

Živi danas, učini danas, reskiraj danas!
Ne dozvoli lagano umiranje!
Ne zaboravi biti sretan!