William Wordsworth – Oda nagovestaj besmrtnosti iz secanja na rano ditinjstvo

Sjaj u travi…
sada,kada nista na svetu ne moze vratiti dane prohujalog leta
nas sjaj u travi i bljestavost sveta,ne treba tugovati,
vec traziti snage u onom sto je ostalo i s tim ziveti…
zboravimo,ne radi nas,ne radi zaborava,zaboravimo da smo
se voleli,da smo se svadjalii da smo bili krivi..
pozurimo,s danima i danima sto ce doci
mozda cemo se naci jedanput na malom vrhu zivota i nizrecene tajne
hteti jedno drugom da kazemo,al`proci cemo jedno kraj drugog kao
stranci jedan skrenuti pogled bi ce sve sto cemo jedno drugom moci dati…
zaboravicu oci i necu posmatrati zvezde koje me na tebe neobicno
podsecaju…ne boj se,jednom ces se zaljubiti al`ljubices zato sto ce te
nesto na toj zeni podsecati na mene..bio si moje veliko prolece
uspomena koja ce dugo ziveti u buducnosti koje cu se secati…
oseticu tugu jer sam tebe volela bi ce to ironija tuge…
nestace sjaj u travi,nestace velicanstvenost sveta…
ostace bleda slika onog sto je proslo…

Bleki – Nakon mnogo godina

 


 

Proljetni suton

 

Boje i krugovi – fragment

 

 

Neuzvraćena ljubav

 

 

proći će  ljeta

nedosanjana

 

daleka vremena

neugasla

 

nakon mnogo godina

ja tek jedan slomljeni ram

 

ni eha dolaska ni proljetnog sutona

žene koja sve zna

 

i stih ubicu

i boju kristala

 

a će se pitati

gdje je ta ruka

 

 

nakon mnogo godina

u praznini tišine

 

kad vazduh zastane

sleđen

 

bez ljubavi

jer mene u vrtovima ni

 

da ti srce kao nekada

brže zakuca

 

ruka uprljana bojom krugva

nježno zadrhti

 

a slika neuzvraćene ljubavi

niz basamke  osmjehom   pala je

 

 

 

 

Milena Pavlović Barili – Rasplela sam duge kose

Rasplela sam duge kose
sa hiljadama vitica.
To je bio težak posao
koji nisam mogla privesti kraju
jer su se kose splitale
sa granjem drveća
dok sam prolazila trčeći.

Činilo mi se da ih opet vidim,
svoje lađe,
ali one su bile otišle,
dok sam spavala one su digle sidro
i otišle su sve
(a ipak
san je tako divlji,
treba ga goniti danima
i danima,
biti strpljiv, ne drhteći, ne dišući,
ne misleći).

Ali dok sam ja spavala
oni su otišli u rat…
I sada –
kome da pišem?

A mogla sam da budem
mala, plava devojčica
u cveću rezede,
među belim krilima golubice,
devojčica koja se igra sa Odjekom
na obali jezera jednog ogledala.

Avaj!
Sačuvala sam svoje detinjstvo
opaljeno od morskih priča
samo u svojim rukama.

Da bih možda ponovo njih stigla
mogla bih da trčim, trčim
brže od svog srca:
mogla bih da pojašem konja
da što manje vremena izgubim.

Ali stvar nije u tome.
Ako bolje posmotrim,
mislim da je njih oluja
odnela
jer oblaci imaju čudnovat oblik
iako zora nije granula.

A ja nisam unajmila posadu
jer su ljudi bili pijani
i klecali su
i tukli se zbog jedne reči,
zbog sitnice, ćuteći.
Videla sam njihove hitre pokrete
na beloj fasadi
crkve.

Manuel Bandeira – Melankolicni madrigal

Ono sto ja u tebi obozavam
Tvoja ljepota nije.
Ljepota je ta sto se u nama krije.
Ljepota je pojam jedan.
I ljepota je tuzna.
Po sebi ona tuzna nije,
Vec po krhkosti i nesigurnosti koju u sebi krije.

Ono sto ja u tebi obozavam,
Tvoja nadarenost nije.
Ni tvoja duhovitost, tako gipka i blistava,
–Slobodna ptica uvrh planinskog neba treptava,
Ni tvoja duhovitost, tako gipka i blistava,
Svega sto se u srcima ljudi u stvari krije.

Ono sto ja u tebi obozavam,
Nije ljupka muzika tvoga glasa,
Koja se stalno obnavlja svakog casa,
Drazesna i vazdusna kao misao tvoja,
Koja zbunjuje i smiruje osjecanja moja.

Ono sto ja u tebi obozavam,
Mati, koju sam izgubio, nije.
Ni sestra, koju sad zemlja krije,
Ni mrtav otac nije.

Ono sto ja u tebi obozavam
Nije nagon materinstva duboka,
Otvoren kao rana u srcu tvoga boka.
Ni tvoja cistota. Ni tvoja necistota.
Ono sto ja u tebi obozavam — neka mi bol i utjehu nosi!
Ono sto ja u tebi obozavam zivot je koji prosi.

Aleksa Santić – Pod musebacima

Dodi u moj čardak!… Samu mi je zima…
Svi dšseci moji za te su prostrti…
Hoću poljubaca u kojima ima
I vatre, i sunca, života i smrti!…

Tvoji zagrljaji neka budu zmije,
Neka stežu divlje uz vihore zara!
U njima da umrem, Šerifa, što prije,
Mirišući bašte, tvojijeh njedara…

Žedan sam ljepote, i ženskoga stasa,
Grčeva i slasti, smijeha i vriska,
Pomame i ognja, i miloste tajne…

Hodi! Neka ti se sva duša zatrese,
I po mojoj sobi, ko procvale rese,
Svog proljeća prospe pahuljice sjajne

Rajner Marija Rilke -Ljubavna pesma

Kako da dusu sputam
da se tvoje takne?
Kako, mimo tebe,
da njom da grlim
druge stvari i daljine?
Ali, rado bih je sklonio
na neko zaboravljeno mesto
usred tmine
u neki izgubljen kut,
u kom nece je tvoje
njihati daljine.

Ali, ipak, sve sto dodirne
nas dvoje
ko gudalo nas
nekako spaja
koje iz dveju struna
jedan mami glas.

Na kom smo instrumentu?
Ko nas satka?
I koji ovo svirac drzi nas?
O, pesmo slatka.

Jevgenij Jevtusenko – Zaklinjanje

Na mene misli u prolecnoj noci,
Na mene misli svake letnje noci,
Na mene misli u jesenjoj noci
Na mene misli svake zimske noci.

Nek nisam s tobom, nek sam u samoci,
Nek sam daleko i ne mogu doci,
Svoj san o meni ipak predaj noci
U hladnjikavoj posteljnoj mirnoci,

Sto godi kao more mekih noci.
Dok traje dan, ne misli nikad na me,
Dan sve okrene tumbe, pun galame,
Uz vinske case i dimljive tame
Viziji dana iskopa mnoge jame
teznje tvog dana neka hrle same
Ali u noci uvek misli na me.
Osecas li, kroz dozive sirene,
Kroz vetar kada k oblacima krene
Svu patnju moju, i sta si za mene
Tamo, u sobi gde su uske sene,
Gde sklapas oci, jer pune su zene
Bola i srece sto se casom smene.
Preklinjem te u tihanoj tisini,
Ili uz tutanj kise u visini,
Ili u sneznoj blistavoj belini,
Il kroz san sto se ko java cini
Na mene misli u prolecnoj noci,
Na mene misli svake letnje noci,
Na mene misli u jesenjoj noci,
Na mene misli svake zimske noci.

Mira Alečković – Istina

Nju tražiš i ne slutiš

da putovanje samo istini vodi

 

Utoneš u njenu dubinu

ponireš u sebe i nađeš ogledalo smisla

i pitaš kako izdržati

kako zadržati svetlost

kako je propustiti čistu kroz oči i zvuk

 

Umire ravnodušnost i puca od zlobe zloba

Istinu tražiš

bića i žića

A putevi njeni

skuplji su od istine same

 

U očima produži ruke u rukama srce produži

da se raširi istina do onih koji je slute.