Category Archives: Umjetnost

Hvala ti živote, mnogo si mi dao
Dao si mi oči, otvara ih svjetlo
Jasno vidim crno, jasno vidim bijelo
Nebo iznad glave, tako sjajno i kad se budim
Vidim u tom mnošvu, lice koje ljubim…

Hvala ti živote, mnogo si mi dao
Sluh koji ne vara i ne čuje laži
A sluša dječaka kada ljubav traži
I čuje u noći što je iza vrata
Korak prijatelja, ili korak tata…

Hvala ti živote, mnogo si mi dao
Hrabrosti još imam, i nisam bez dara
Da zavolim voće, koje čovjek stvara
Dijelili smo udes, dobar ili zao
Kad u moje oči tvoj je pogled pao…

Hvala ti živote, mnogo si mi dao
Dao si mi osmjeh, učio me plaču
Sve što ne znam danas, možda sutra znat ću
Ti si dao nježnost koja pjev moj čini
Ponoru me dao, i dao visini…

Za sve što mi ote                                 
Hvala ti, živote…

Dodirne dušu skoro svaka stvar,
odasvud bruji spominjanja glas.
Poneki dan što prođe stran za nas
u budućnosti stigne tek k’o dar.

Ko meri naš doprinos? Da li ko
od prošlih, starih leta nas raspreda?
Šta od postanja saznasmo, sem to:
da sve se jedno u drugom ogleda?

Da se na nama ravnodušnost greje?
O, dome, travo, o, večernja seni,
dok se gledamo tako, obrgljeni,
najednom sve to kroz vas k nama veje.

Kroz sva se bića pruža prostor jedan:
suštinski svetski prostor. Kroz nas laste
proleću tiho. Ja, rašćenja žedan,
pogledah, i: u meni drvo raste.

Brinem, a dom je na dnu mog srca.
Čuvam se, a u meni straža bdije.
U mojoj novoj ljubavi se svije
svet lepi, da tu počiva i grca.

Neko je od kamena, neko od gline,

ja srebrnim sjajem plenim!

Ja sam od izdaje, ja sam Marina,

ja sam varljiva morska pena.

Za one od gline, za one od mesa –

i sanduk, i kamen nad grobom…

Sred mora sam krštena, i trajem, jesam,

a večno u letu se drobim.

Samovolja moja će probiti svuda,

i mreže i srce svako.

Ukroti de, čik, ove kovrdže luda,

načini me zemljanim prahom.

Nov talas – i vaskrsnem ja, razbijena

o kolena vaša gorska!

Pa – živela pena – ta vesela pena –

ta visoka pena morska.

O, u Božjem je svetu sve tako prolazno i kratko. Prolaznost je pobeda svih pobeda, i sve je samo jedared ono što je. Sve se zaboravlja, jer se živci kukavički umaraju, i čim se stegnu usnice, udavi se groznica na njima.
Samo jedan poljubac je u životu čoveka, samo jedared je duša u očima, samo jedared je vera sujevera!
A sve ostalo je samo čežnja, silna ili slomljena, večna i bolna čežnja.
Čežnja mramora da bude stub ponosa i snage.
Čežnja bledih fresaka da ih ne sišu oči i sunce.
Čežnja zaleđene vodenice što stoji kao pusto tičje gnezdo, napunjeno snegom.
Čežnja košute, kad je mesec izmami u gusta žitna polja i gricka vrhove klasova i ne zna da to čini.
Čežnja raspučenog beskraja morskog, kad u sive časove večeri popadaju jedrila i vesla, i uplovi i poslednja lađa u plitke i mrtve vode luke.

Prolistaj, moja jabuko, došlo je sunce na vrata.

Potajno raste potok i vjetar šumi iz daljine.

Toplo cvrkuće podne, dani su krcati zlata,

razmakni bolne zavjese da gledam u modrine.

Oživi šaptom ploda, tiha družice moja,

promijenit ću se s tobom za tvoje oči, zdenče!

Da mi je kamen uzglavlje, a srce pehar boja,

mekan ležaj cvijeća, gdje zvona ludo brenče.

Daj mi od tvoje vječne pjesme, svijete, stvori me šumom.

Daj da mi duša prolista, u snu da zazeleni.

Promijenit ću se s prvim koji noćas prođe ovim drumom.

Proljeće ide, slušaj: o majko, grudi mi razodjeni.

mozda niko nije umeo da te zeli ovako
kao ja nocas

tvoje ruke bele kao samoca
tvoja bedra sa ukusom platna i voca
tvoj malo sustavi glas

sa nosom decackim prilepljenim
uz okno vagona,

nejasan samom sebi
kao oprostajno pismo padavicara,

i cudno uznemiren toplinom
kao razmazen pas,

putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu jos neslucene predele,
da drvecu pozelim najlepsu laku noc
na svetu,

da se vrtim kao lisce,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice

da malo nemam plan

da imitiram klavijature,
liftove
i okean

da zaboravim ruku na tvom struku
i lice uz tvoje lice

89,

Tu su neke leteće stvari –

Časovi – Ptice – Bumbari –

O tome nema elegije.

Tu su neke stajaće stvari –

Bregovi – Vječnost – Boli stari –

Ni to mi po volji nije.

 Tu je – što raste, dok počiva.

Zar su nebesa objašnjiva?

Kako spokojno Tajna snije!

98.

Čast jedna za sve odlaže se –

To popodne što Mitru meće –

Nitko izbjeći tom purpuru –

Ni umaći toj Kruni – neće!

Kočija, ovo čuva, i sluge –

Soba, sjaj i mnoštvo nijemo –

I, takođe, zvona, u selu,

Svečano dok projahujemo!

 Kakva Pratnja dostojanstvena!

I kakav obred, kad stajemo!

Kako odano sto šešira

Podignu, dok se rastajemo!

I kakva pompa što hermelin

Natkrili kada pokažemo

Ti, i ja, smjerni štit sa grbom –

Titulu smrti zaištemo!

Negdje u polju bitoljskom,
žalosna vrba tuguje
pod vrbom grob bez oznake,
u grobu vojnik nepoznat.

Leži od rata svjetskoga,
leži i već se raspao
silna ga tuga izjela,
zašto je ovdje pogin’o.

Kraj njega nikoga nema
tek nebo plavo nad njime
i zemlja pod njim šutljiva
nad grobom vrba žalosna.

A tamo u gori zelenoj
u bezbroj raka snivaju
junaci slavni narodni
za zemlju svoju umriješe.

U ponoć kad se nad njima
grane od bola svijaju
planinska bistra jezera
ko svjetlost silna blistaju.

Tad vile iz njih izlaze,
nečujno jedna za drugom
i grob do groba pohode
junake dižuć u kolo.

I kad svi već obidju
tu vrbu, tužnu, žalosnu
junaci sami zastanu
neznanca brata dozivlju;

“Neznanče, more, ustani,
u kolo hajde sa vilama!
Zora zori, pijetli će
selo uskoro buditi!”

A on iz groba romori:
riječ po riječ čemernu:
“Podjite braćo’ braćo, idite,
ne mogu s vama u kolo!”

Tko umre za domovinu,
za pravdu ljudsku, za slobodu
on kod vas, braćo, ne umire,
on s vama živi, druguje.

Vi njemu pjesme pjevate,
pjesmama vi ga žalite
svi se vi tako radjate
i svi tako umirete!

A ovdje – zašto padoh ja,
zašto me kuršum pogodi,
zašto me zemlja pritisnu
za koga ludo poginuh?

Kažite braćo, kažite,
kažite pa prodjite,
nište me neće dignuti,
moja smrt je – crna smrt!

Plaču – a kad se u selu
prvi pijetli javiše,
vile u goru nestaše
junake svoje vodeći!

Polje je pusto ostalo,
jutro bez zore svanulo
u polju vrba žalosna
vojnika žali neznanog.

pred vratima enajime

tamara u vodu zagledama

vrisnuh

dok te otac stiskao u šaci

žurno prilazio vodi

ispirao njome

vrisnuh

zub u prste zarin

i kada se potom miran počinku vrati

bez bojazni od te noći ne prilazim vodi

među školjem zapreteno

rasuto nam sjeme klija

iz brzica motriš

bez prijekora

zure u mene dva oka – zjenice

čuda dva dvije čežnje velike

namjesto kapi

gležnje mi oplakuju tvoji ticaji

tih djetinjih žuvor – čini okani se!

zagrizi dojku kad je vodi pružim

vježbaj kutnjak

vrisak išti

nemaš mater nižda pljune te

i potom svome koritu se vrati

grizi

ili pjenom plini

i prosti

Toliko šuma iščupano je iz zemlje

isječeno

samljeveno

i rotacionirano

Toliko šuma žrtvovano je za čorbu

od koje se pravi papir

a milijarde novina svakodnevno skreću pozornost

na opasnost od uništavanje šuma

i drveća.