Bodler – Himna Lepoti

 

/ Cveće zla XXI /

 

 

Stižeš li s nebesa il’ iz večnih tama,

Lepoto? Tvoj pogled, svet i krcat tminom,

izmešano sipa zlo i dobro nama,

pa te zato mogu porediti s vinom.

 

U tvom oku sunce zalazi i sviće;

Kao burno veče ti odišeš zrakom;

Usne ti amfora, a poljupci piće

što heroje slabi, decu čini jakom.

 

Iz bezdana kroči, il’ sa zvezda pade?

Uz tvoj skut se udes mota kao pseto;

Nasumce rasipaš radosti i jade,

vladajući nad svim, nehajna za sve to.

 

Po mrtvima gaziš i rugaš se njima;

Pod nakitom tvojim i groza je ljupka,

a porok, taj dragulj najdraži međ svima,

po stomaku tvome zaljubljeno cupka.

 

Ozareni smrtnik leti tvojim tragom,

svetiljko, i kliče: Blagoslov tom plamu!

Dahtavi ljubaviik povijen nad dragom

sliči samrtniku što miluje jamu.

Prever – Neko

To je bilo jednog utorka oko četiri časa posle podne
meseca februara
u kuhinji
neko je ponizio služavku
Ranio je u dubinu njenog bića
nešto što je bilo još netaknuto
upravo je načeto
i opustošeno
Nešto što je još bilo živo
i što se smejalo ćutke
Ali
neko je ušao
rekao neku tešku reč
jer je razbila nešto
i to što se u njoj još moglo radovati
prestalo je zauvek da se smeje
Služavka je ostala ukočena
ukočena pred kantom za smeće
i onda je počela da drhti
Ne sme nikako sada da počne da plače
Jer ako počne da plače
služavka za sve
dobro zna
da neće nikako umeti
da se zaustavi
Ona u sebi nosi toliku bedu
već vrlo dugo je nosi kao zamrlo dete što još daje neke znake života
Ona zna dobro
čim prva suza krene
sve druge će za njom
i to će napraviti takvu buku
koju niko živ neće moći podneti
oteraće je
to zamrlo dete u njoj onda će potpuno umreti

Ućuta šta je drugo mogla.

Miroslav Mika Antić – Belo

 

Nebo. Nebo. Sreće dosta.

U proleću po drveću

od meseca kikot osta.

Ej umreću!

 

Ej umreću ispod granja

kraj zaspale vodenice

za devojke, milovanja, pletenice.

 

Ej, umreću od daljina,

od mladosti i od snage,

za krčage pune vina, za krčage…

Pa da se pije, da se smeje,

da se peva preko njiva,

sav od sunca po ustima ispolivan.

 

Da me čekaš ispred kuća,

da razvezeš ruke zrele,

oči bi se od svanuća razbolele.

Razbolele i opile

da se smejem do bolesti.

 

Ej, da mi je niz aprile tebe sresti.

Ej, da mi je da izludim,

a bagrenje rascvetano.

Ej da mi je golih grudi,

 

Arsen Dedić – Moja ljubavi

 

Završila se igra:
vatra početka,
slast i tajanstvo tvog prvog grijeha;
gotovo je.
To nije više ni veselje ni slatka dosada.
Ti, mala moja,
ženska sa žura, flićko, džepna damo,
nasmijana i onesviještena ljubavnice,
moje dijete i moja majko –
postala si neizreciva,
a počelo je beznačajno:
zatekao sam se kako ti telefoniram
u ljepoti večernje kiše,
koja je samo provalija nada mnom
i potreba da te dotaknem,
i tvoja usta.
Pokućstvo, topli namještaj mojih starih ljubavi
osipa se.
Zatekao sam se u nježnosti koja je već spavala,
u riječima koje su mi pripadale,
ali me nisu mogle naći.
Ti si postala moja obrana,
dobrovoljno proganstvo,
pobjeda nada mnom, moja muka,
ljubomora na život,
moja mrtva sestra uspavana u velikim ružama,
nemoguća zemlja, potrebno tijelo,
moja ruka i glava.
I zagrljaj u kojem sam se jučer igrao,
sada me obuhvaća ovdje, daleko i zauvijek –
u svim uglovima mog života.
Postaješ bezimena, nepoznata i smrtonosna,
moj život i spas od života –
moja ljubav.

Shirazi – 326. gazela

Očekujem spajanje s tobom,
da se života odreknem,
ptica sam rajska,
da iz zamke svijeta izletim.
Zaklinjem,
ko roba me svoga primi,
pa da se vlasti zemaljske
odreknem.
O Bože,
od oblaka vodilja kišu pošalji,
prije no što poput prašine
nestanem.
Na mom grobu
s vinom i sviračem sjedi,
da za mirisom tvojim
iz groba plešući ustanem.
Ustani i pokaži se,
o ljepoto krasna stasa da se života i svijeta odreknem,
plešući ustanem.
I ako sam ostario,
čvrsto me zagrli,
da kraj tebe zorom
pomlađen ustanem.
Na dan smrti, daj mi
da se časkom s tobom sretnem,
da ko Hafiz, od života se,
i svijeta okrenem.

Dobriša Cesarić – Slap

Teče i teče, teče jedan slap;

Što u njem znači moja mala kap?
Gle, jedna duga u vodi se stvara,
I sja i dršće u hiljadu šara.

Taj san u slapu da bi mogo sjati,
I moja kaplja pomaže ga tkati.

Tiho, o tiho govori mi jesen
Tiho, o tiho govori mi jesen:
Šuštanjem lišća i šapatom kiše.
Al zima srcu govori još tiše.
I kada sniježi, a spušta se tama,
U pahuljama tišina je sama

Emily Dickinson – Pjesma 173

 

Čupavi stvor, bez nogu,

Ali vanrednog trka!

Lice mu od velura,

A boja lica mrka.

Katkad u travi bude!

Na grani, katkada,

S koje, u pliš obučen,

Na prolaznika pada!

Sve to u ljeto. Al kad Vjetar

Puk Šumski uznemiri –

U damastni se stan zaključa –

U Svili se šepiri!

Onda, izroni sproljeća,

Finiji od gospoje!

Na ramenima krila mu,

Jedva prepoznaš ko je!

Zovu ga Gusjenica!

I ja! No ko sam to ja

Da divnu tajnu Leptira

Iskažu usta moja?

Nelly Sachs – A tko je

 

A tko je istresao pijesak iz vaših cipela,

Kada ste morali podići se za smrt?

Pijesak što ga je ovamo donio Izrael,

Pijesak njegovih lutanja?

Plamteći pijesak Sinaja,

Pomiješan s glasom slavuja,

Pomiješan s krilima leptirovim,

Pomiješan s prašinom zmijske požude,

Pomiješan sa svime što je otrešeno od Solomonove mudrosti,

Pomiješan s gorčinom tajne pelina –

O vi prsti

Koji ste ispraznili pijesak iz mrtvačkih cipela,

Bit ćete već sutra prah

Na cipelama dolazećih!

 

 

pB-

Izet Sarajlić – Bluz

 

 

Da sve ovo preživim

Drugi put bih znao

Da je barem 1993.godina

Druga ljubav

Govorila si o snijegu

Ipak, elegija

Iz voza

Jednom

Kako će Sarajevo bez meine

Kad sam daleko od tebe

Lagano s tugom

Ljubavna pjesma šezdesetih godina vijeka

Miting na Trgu konstitucije

Mala velika moja

Mala noćna muzika

Naši ljubavni sastanci kod Lava

Na sve spremna budi

Neka nam oproste trave

Ne znam zašto

Piši mi na zelenu adresu ljeta

Posveta

Pokušaj romanse

Po Latiću

Sarajevo

Sutra će se ljudi…

Sestre

Strašno je i pomisliti

Sem smrti

Sjećate li se čuda u Milanu?

Tog dana je umro pjesnik

Tražim ulicu za tvoje ime

Tek sada

U vašem životu

U predvečerje

Vilsonovo šetalište

Već naglas

 

Tagore – Dođi na moje jezero

 

 

Ako hoćeš da budeš jednom vredna
i da napuniš svoj krčag, –
o dođi, dođi na moje jezero.
Voda će se pripiti uz tvoje noge
i izbrbljati svoju tajnu.
Po pesku je pala svežina kiše koja ide,
oblaci se nagli pod modrim linijama drveta
kao bujna kosa nad tvojim obrvama.
Ritam tvojih stopa, koji dobro poznajem,
udara me u srce.
O dođi, dođi na moje jezero,
ako moraš da napuniš svoj krčag.
Ako hoćeš besposlena da bezbrižno sediš,
dok ti voda nosi krčag, –
o dođi, dođi na moje jezero.
Padina se zeleni i divljega je cveća
bezbrojno.
Misli će tvoje izletati iz tvojih tamnih očiju
kao ptice iz svojih gnezda.
Prevešće ti spasi na stopala.
Dođi, o dođi na moje jezero,
ako hoćeš da sediš besposlena.
Ako si sita igre pa hoćeš da zagnjuriš u vodu, –
o dođi, dođi na moje jezero.
Ostavi na obali plavi ogrtač,
plava će te voda ogrnuti i pokriti.
Talasi će se prpinjati da ti ljube vrat,
da ti na uho šapuću.
Dođi, o dođi na moje jezero,
ako hoćeš da se zagnjuriš u vodu.
Ako moraš u bezumlju da skačeš u svoju smrt, –
dođi, o dođi na moje jezero.
Jezero je moje sveže i bezdano.
Crno kao san bez snova.
U dubinama njegovim isto su dani i noći,
a pesma je ćutanje.
Dođi, o dođi na moje jezero,
ako hoćeš da utoneš u svoju smrt.