Ana Ahmatova – Bijela ptica

 

 

Ljubomoran, nemiran,
ali ne od onih grubih,
voleo me je kao svoje kosti,
ali moju bijelu pticu ubi
da ne pjeva o prošlosti.

O zalasku uđe u moju sobicu:
“Voli me, smej se, piši stihove!“,
a ja zakopah veselu pticu
iza starog bunara, pokraj jove.

Obećala sam da neću plakati,
ali srce svoje pretvorih u stene
i čini mi se da su svi moji sati
ispunjeni pjesmom ptice ubijene.“

 

Marina Cvjetajeva – Ispovijed

 

Uz smiješak mrvicom su me zvale,
U igri stavljale u svoja krila…
Drhtao sam od njihova dodira
I nisam smio otići, nisu mi dale.
A one su tvrdoglavca radi šale
Cjelivale!

U njihovim očima vidio sam oceane,
U njihovu govoru pjev sam noći čuo.
“Ti si naš pjesnik! Na koga si se umetnuo?”
Koliko žara ta pitanja nose!
Ta na mene se naginjao, tamne kose,
Lik Tatjane!

Bukete donosim dok jutarnja zvona zvone,
S vrata šapćem, strah me snaži:
“Ako je da – zašto me mučiti laži?
Ako je ne – zašto ste me cjelivale?”
A one bi mi uz smiješak davale
Bombone.

Rabindranath Tagore – Čeznem da ti kažem

 

 

 

 

Čeznem da ti kažem

Gradinar 41.

 

Čeznem da ti kažem

najdublje riječi koje ti imam reći;

Ali se ne usuđujem,

strahujući da bi mi se mogla nasmijati.

Zato se smejem sam sebi

i odajem tajnu svoju u šali.

Olako uzimam bol svoj,

strahujući da bi ti to mogla učiniti.

 

Čeznam da ti kažem

najvjernije riječi koje ti imam reći;

Ali se ne usuđujem,

strahujući da bi mogla posumnjati u njih.

Zato ih oblačim u neistinu,

i govorim suprotno onome što mislim.

Ostavljam bol svoj da izgleda glup,

strahujući da bi ti to mogla učiniti.

 

Čeznem da upotrebim

najdragocjenije riječi što imam za te;

Ali se ne usuđujem,

strahujući da mi se neće vratiti istom merom.

Zato ti dajem ružna imena

i hvalim se svojom surovošću.

Zadajem ti bol, bojeći se

da nećeš nikada saznati šta je bol.

 

Čeznem da sjedim mirno pored tebe;

Ali se ne usuđujem,

jer bi mi inače srce iskočilo na usta.

Zato brbljam i ćaskam olako,

i zatrpavam svoje srce rečima.

Grubo uzimam svoj bol,

strahujući da bi ti to mogla učiniti.

 

Čeznem da te ostavim zauvek;

Ali se ne usuđujem,

strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.

Zato ponosito dižem glavu

i dolazim veseo u tvoje društvo.

Neprekidne strele iz tvojih očiju

čine da je bol večito svež.

 

 

 

Prever – Fijesta

I čaše su bile prazne,
i flaša razbijena,
i krevet raspremljen,
i vrata zatvorena,
i sve staklene zvezde
sreće i lepote
treptale su u prašini
nepočišćene sobe..

I bio sam mrtav pijan,
i lud od radosti,
i ti živa pijana,
gola u mom zagrljaju.

Rilke – Sad divlja ruža zrije

 

Sada već crvena divlja ruža zrije,
u leji jedva diše pozno cvijeće.
Ko nije bogat sada, kad leto mrije,
taj nikada sebe dočekati neće.

Ko sada sav ne drhti kao prut
od preobilja slika koje buja
i proniče u svaki dušin kut,
čekajući noć da tminom zaleluja —
taj je, kao starac, prošao svoj put.

Toga nijedan sada ne greje plamen,
laže ga sve na javi i u snu;
pa i ti, Bože – Ti što ga kao kamen,
iz dana u dan vučeš prema dnu

Prever – Buket

 

Šta tu radiš devojčice
sa tim cvećem tek ubranim?

Šta tu radiš devojko
sa tim cvećem ne više svežim.

Šta tu radiš lepa ženo
sa tim cvećem koje vene?

Šta tu radiš starice
sa tim cvećem davno uvelim.

– Čekam pobednika.

Aleksandar Sergejevič Puškin – Exegi monumentum

 

 

Podigoh spomenik što nije rukom tvoren,

Nece mu prilaze zaboraviti puk.

Celom se ponosnim uzneo nepokoren

Nad Aleksandrov ratni luk.

Ne, smrti nisam plen; moj duh sa lirom svetom

Van sudbe sveg što mre, nadživece mi prah.

Slavan cu ostati dok traje sa planetom

Bar jednog pesnika dah.

O meni Rusijom živ glas pronece ljudi,

Pomenuce me svud naroda njenih krug –

Slovena gordi sin, i Tunguz divlje cudi,

Finac i Kalmik, stepa drug.

Dugo cu biti drag i mio svome rodu:

Lirom sam bodrio svih dobrih težnji glas,

U veku okrutnom opevao slobodu,

Za sužnje uvek zvao spas.

Najvišu zapovest o, muzo, verno sledi –

Hvala i kletva spokojno slušaj zbor,

Ne traži lovore, pred uvredom ne bledi,

I sa glupakom mani spor.