Category Archives: Umjetnost

Neko sa svojim bolom ide
Ko s otkritom ranom; svi neka vide.
Drugi ga čvrsto u sebi zgnječi
I ne da mu prijeći u suze i riječi.

Rad'je ga skriva i tvrdo ga zgusne
U jednu crtu na kraju usne.
Zadršće, zadršće u njoj kadikad,
Ali u riječi se ne javi nikad.

Duša ga u se povuče i smjesti
Na svoje dno: ko more kamen
U njega bačen. More ga prima
Dnom, da ga nikad ne izbaci plima.

O, nekad moje, drage ruke,

toliko divne i malene,

poslije zablude nesmiljene

i svih bezdušja i sve muke,

poslije svih luka i gradova,

i pokrajina i zemalja,

otmjene ko u kakva kralja,

o drage ruke mojih snova.

Ruke u snu, na mojoj duši,

znadem li što ste izvoljele

u doba podle buke vrele

reći toj duši što se ruši?

Zar lažu moje slutnje čedne,

pune duhovnog srodnog stanja

i materinskog pomaganja,

ljubavi prisne, nepregledne?

O patnjo dobra, grižnjo naša,

sni blagi, ruke posvećene,

o ruke drage i čašćene,

pružite kretnju koja prašta!

Odlomak

(13)

Dvanaest kvadratnih metara od mene –

sve što nas četvoro imamo od kuce:

Ljilja, Osja ja i Stene

(jedno kuče.)

Ja sam se mnogo po toplim

zemljama motao,

ali tek te zime uz cvokotanje zuba

shvatio sam šta je toplota –

prijateljstvo, porodica, ljubav.

Napisah li nešto?

Ako jesam,

ma šta ako uspeh da sročim –

to su skivile oči-nebesa

ljubljene moje oči.

Goruće, crne

kao u srne.

Odjednom telefon stade da se koči,

udari uho ko motkom:

glad je sakrila oči otokom.

Lekar mota – za oči gazele

treba toplota, treba zelen.

Na kući, već brže voljenoj,

sav strepeć – dve mrkvice držeć

za zelen repić.

Ja poklanjah mnogo cveća i slatkiša,

ali u sećanju čuvam mrkvice ove

od svega više, i naramak

brezovih drva.

Mokra i teška gomila treščica,

a svaka treska

tanka obrvica.

Obrazi natekli.

Zenice se spekle.

Nežnost i celer

oči da iscele.

Pogled izvuci, gledaj revoluciju.

Meni je lako – ja sam Majakovski,

pa glođem tako but konjski.

Koračala si za
mojim stopama u
snegu
tražeći smrznutim rukama
toplotu
u mojim prstima.
Vetar je zaneo
tragove
neistine i laži.
Bog mi je svedok.

Sve je ovo, gospodo,
lažna priča,
rekla si
bez trunka griže
savesti.
Bol odzvanja
očajem.
Bog mi je svedok.

Sumoran trg.
Krupne pahuljice
u tvojim očima.
Poneki usnuli
prolaznik.
Stih umrlog
pesnika
ispisan na spomeniku
poginulog komarca
dok eho moje
istine
razdire ponoć.
Bog mi je svedok.

Grad bez sladoleda,
taksista bez
taksimetra,
vino bez mirisa
kupinovog vina.
Gde si zalutala
ljubavi?
A ja,
ja sam ostao
tu negde, isti.
Bog mi je svedok.

Voleo sam te u
ponoć
dok si spavala
sneguljičinim snom,
gledao i milovao
do jutra.
Bog mi je svedok.

Izmicali su pejzaži
detinjstva,
prve mladosti
opaćene
zatrovanim meduzama.
I jednom,
i ponovo
oni su govori,
treća je sreća
poverovao sam.
Bog mi je svedok.

Htela si da ti budem
ljubavnik,
prokleti nogoljubac
za trenutke
razonode.
Pristao sam i na to.
Bog mi je svedok.

Gurnula si me
nogom,
kao pseto lutalicu
što gladno skapava
ispred tuđeg
praga.
Bog mi je svedok.

A ja,
ja sam te
voleo
detinje, iskreno.
Voleo sam te
najsrećnije, nežno.
Danas,
danas te volim
najnesrećnije, tužno.
Bog mi je svedok.

Pre neg napustim tvoj kraj,

ti mi moje srce daj,

il kad samotna mi grud,

pa sa njime nemam kud,

ti ga uzmi i uz to

Ζωή μου, σᾶς ἀγαπῶ.

Tih vitica nežnih krak,

što ga njiše lahor lak,

i tih veđa čarnih sloj,

ko okvir za obraz tvoj,

i to oko krotko, o,

Ζωή μου, σᾶς ἀγαπῶ.

I tih usta slatkih luk,

i gizdavi vitki struk,

i bokori cveća tog,

tog volenja rečitog!

Za svu radost, i sve zlo

Ζωή μου, σᾶς ἀγαπῶ.

Atenjanko, idem sad,

pa pomisli na me kad.

U Stambol me vodi put,

al srce mi uz tvoj skut.

Ja te ljubi, makar mro:

Ko je tvoj deda i šta iz toga proizilazi?

Kakvog su porekla petak i subota?

Odakle je golub koji ti guče u uvu?

Zbog čega su ti snovi dalekosežni?

Sežu predaleko za naše vreme.

Gledamo fotografije Hitlera u pelenama.

Gledamo fotografije drugih beba

koje su potresale svet.

Tišina sve je što nas plaši.
U glasu – Spasa je klica –
Al Tišina je beskonačno.
Ono je lišeno lica.