Category Archives: Umjetnost

Rijeke su bile svjetlije

mora su bila čistija

hljeb je bio dobar

godišnja doba sezonska

Da je vjernost

Nazdravi – i ne tuguj za životom što je prošao,

Predahni i uživaj u trenu što nije otišao:

U varljivoj prirodi – da je vjernosti bilo

Nikada na tebe red da se rodiš – ne bi došao!

Koliko ispaštamo

Nebesa, osim patnje – šta su dodala drugo:

Uzdigla biće jedno – da bi srušila drugo?

Kad bi nerođeni znali – koliko ispaštamo

Osim da žive – sve bi odabrali drugo!

Maza i deda

Autor

Vedad Šabanadžović

1764

Najhuđa buka, najslađa buka,

Najluđa buka što se diže –

Nju ptice prave u proljeće

Kad ljupki konac noći stiže.

Mart je odvojen od Aprila

Onom granicom čarolijskom

Za kojom ljeto oklijeva,

Gotovo odveć nebeski blisko.

To podsjeti nas na sve mrtve

Što skitali su tuda s nama,

Okrutno dražim učini ih

Rastanak svojim vradžbinama.

Podsjeti na sve što imasmo,

A za čime se sad uzdiše.

Skoro želimo – sirenska grla

Da odu i ne poje više.

Hitro, ko koplje, uvo može

Slomiti srce čovječije,

Pa zaželimo da uvo srcu

Tako pogubno blizu nije.

Šizofreničar je iz pijeteta na katu dijelio

život svoj na još na više  na još  više

uzgajao dane u zalascima sunca i magličastim jutrima

međutim smrt mu je priredila neprijatno iznenađenje.

Od tada ne vjerujem vlastitoj šizofreniji

provjeravajući izvrsnost ličnosti.

pB

Čemu ta jedina suza?
Samo mi pogledu smeta.
U mom je ostala oku
Od starijih, proslijih ljeta.

Mnoge joj sestrice sjajne
Tako zginuše redom.
Zginuše u noći i vjetar
S radosti mojom i bijedom.

Zginuše kao i magla
I plave zvijezdice tako,
Uz koje sam radosno pjevo,
Uz koje sam jadovno plako.

I ljubav, ah, tako moju
Vjetar je sobom uzo!
Daj se i ti rasplini,
Stara, samotna suzo!

Autor

Hajro Šabanadžović

Pretežno plavo

Bosna sanja                                                                                 Ona sanja

Plavetna duša                                                       Mjesečeve iskrice

Profil                                                                                         Čarobna noć

Dvije šljive                                              Blagost

Noć nad đardinom                                                                          Ponoćna čarolija

Vejte snjegovi                                                                 Snježne gore Bosne zemlje Božije milosti

Mjesečevi cvjetovi nad Modrom rijekom                                 Led se topi

Svijet maglica                                                                          Mjesec je plovio

Ovog puta me pustite da budem srećan,

Ništa se nije desilo nikom,
Sve što se dešava to je da sam srećan
Sa sve četiri strane srca,
Kad hodam, spavam ili pišem.

Šta da radim, srećan sam.
Bezbrojniji sam od paše na livadama,
Osećam kožu kao cerovu koru
I dole nadu, gore ptice,
More kao kopču na svome pojasu,
Od hleba i kamena stvorenu zemlju,
Vazduh raspevan kao gitara.

Ti, pokraj mene u pesku, pesak si,
Pevaš i pesma si,
Svet je danas moja duša,
Pesma i pesak,
Svet su danas moja usta,

Pusti me da u tvojim usnama
I u pesku budem srećan,
Srećan što dišem i što ti dišeš,
Srećan što dodirujem tvoje koleno
I tad mi se čini da sam dotak’o
Azurnu kožu neba i njenu svežinu.

Danas me pustite samog da budem srećan,
Sa svima ili bez ikog,
Srećan sa pašom i peskom,
Srećan sa vazduhom i zemljom,
Srećan sa tobom,
Sa tvojim usnama srećan.

Biciklista

Autor

Vedad Šabanadžović

36

Sinoć na pijaci ugledah lončara

kako mokru glinu* surovo udara.

A glina mu šapće najnežnijim glasom:

„Lakše, brate,

ja sam prah vremena stara“.

37

Pij! Što da se žalim uzvišenom Bogu

što vreme protiče ispod naših nogu!

Za „sutra“ nerođen, a za „juče“ mrtav,

uživam za „danas“ – to jedino mogu.