Eva Lipska – Može se

 

 

 

Može se trčati na bojno polje

samo zato

da bi se u pesmu brojka ubijenih upisala.

Samo zato

da se usamljenički pogine. Da se neprijatelj iz vida izgubi.

Samo zato

da bi se upoznao pejzaž ispod budućih ruševina.

Samo zato

da se uoči razlika

između definicije poplave

i poplave.

 

Može se trčati na bojno polje

samo zato

da bi se trčalo.

 

Sergej Jesenjin: O, probudi me …

 

 

O, probudi me rano sutra,

strpljiva, brižna moja mati!

Poći ću iza humke puta

dragoga gosta dočekati.

 

Ja vidjeh danas kraj gušćaka

širokih kola trag u lugu.

Vjetar ispod šatre oblaka

vije njegovu zlatnu dugu.

 

Proći će sutra u ranoj zori,

kaput-mjesec prignut pod granom,

a kobila će da vijori

crvenim repom nad poljanom.

 

O, probudi me rano, mati,

osvijetli naš sobičak uski.

Govore da ću ja postati

uskoro slavni pjesnik ruski.

 

Tebe i gosta ću opjevati,

našu peć, krov i pijevca, brava…

Na pjesme će se prolijevati

mlijeko tvojih riđih krava.

Nježnokaz

 

 

Baš su ovi dani čudni.

Čitav život nas uporno prate.

 

Dobri ili loši dani , e ,  to je već vaš problem.Svako svoje terete nosi.

A neke stvari se nikad ne mjenjaju. Evo i ove godine su se dešavale iste stvari,kao  u nekim birvaktile vremenima. Niko da pomogne pučanstvu u prošlim vrmenima, pa da im bar malo olakšaju i ukinu one teške i takarli događaje. Kažu bilo pa prošlo. Valjda.

A  valjalo bi precima pomoći. Da ni njih, ne bismo se mi danas žvaljili.

Ne znate šta znači žvaljiti.  Ko vam kriv.  Kad ne znate, nek ne znate. Vi ste na zijanu. Jer poslije žvaljenja , poneki se fataju.  Za glavu, a šta ste vi mislili.

Dobro de , da nije bilo onog što ste vi mislili, ne bi se oni hvatali za glavu.

Sad se pravite opametni. Skontali ste šta je žvaljenje i čemu ono vodi .

A gdje ste bili prije?

Recimo kada je…I ne bi bilo nas, uz Božiju pomoć  na ovom dunjaluku.

A dunjaluk je prilijep mjesto za življenje.

Ug , zamalo lanusmo, a ne smijemo. Jazuk, udarićemo na obraz velikom dijelu dunjaluka.

A i nanijetili smo danas biti malo nježniji  i sneniji.

 

Jedno dijete , dobrota i čednost mila, nas u srce dirnulo. Poslalo nam pjesmu, kaže poslušajte.

Kako nećemo mila djevojčice. Odavno je mjerkamo , ali ne možemo je pristaviti bez tvoje pomoći.

A pjesma kaže; onako u prenesenom smislu:

Pogledajte malo kroz prozor. Nemojte da vam  sada suze poteknu od miline . Trebaće vem kasnije.

Lijep dan , plav i sunčan , miriše na milost i ljubav.

Zamislite  slobodan dan, onaj jedan  od vikenda koji ste propustili jer ste bili zabrinuti i umorni.

Livada cvijetna, ljubičice , janje, ruže što da ne. Čak i divlje. Bagremi i lipe cvijetaju.

Jorgovani mirišu. Djeca su vesela, bezbrižno se vrte po cvijetnom tepihu.

Vi u hladu trešnje koja je tek probeharala .

U vašem naručju opojno miriše najmirisaviji i najljepši dunjalučki svijet. Vaša ljubav.

Vi ste opijeni i raznježeni.

Shavatate sve slavi Gospoda svoga.

Hvala i slava Bogu Gospodaru svijetova.

Zavirite  sada u nutrinu svoju.

I šta  čekate? Sada možete one suze pustiti.

Što bi poete rekle.

Alelujah

U prevodu:

Ma, šta je danas sa prevodiocem?

Ma , gdje se dao?

Ah oprostite, eno ga,  sakrio se ispod stola i plače.

Neda da ga vide. Muškarčine ne plaču.

 

A tebi dijete milo ,velika hvala za današnji lijepokaz.

Konstantin Kavafi – Smrt Imperatora Tacita

 

 

 

Imperator Tacit je bolestan.

Njegova duboka starost ne podnosi

napore rata.

Za krevet je prikovan u gnusnom logoru,

u bednoj Tijani – tako daleko! –

 

Priseća se svoje drage Kampanije,

svoga vrta, vile, jutarnjih besciljnih šetnji –

svog života šest meseci ranije.

U smrtnim mukama

on proklinje Senat, onaj mrski Senat.

Desanka Maksimović – Ozdravljenje

 

 

Dugo sam bolovala od ljubavi…
i činilo mi se važno vrlo,
da li ima negde ili ne,
nečega čega nema.

A od jutros sve razumem čudesno
i mislim da je udesila priroda umesno
ili slučaj naneo,
te nisam uvek draga bivala čoveku
koji bi mi čežnje zaneo,
za nečim čega nema.

U zamišljene sreće maženju
istrošilo bi mi se srca pola,
utopila bi mi se duša u traženju
nečega čega nema.

Sad jedino, kao nad srećom strepim:
da li će ovaj dan svanuti
oblačnim ili lepim, jer znam,
ništa mi ne može doneti nečega čega nema.

Bodler – Loš Monah

Cveće zla IX

 

Po klosterima nekad beše slika
Svete Istine, čija je uloga
bila da, grejući duh iskušenika,
ublaže tolika pokajništva stroga.

Tada, kad Hristovi cvetali su vrti,
mnogi monah, što će u zaborav pasti,
ćeliju držaše za raku, a Smrti
odavaše stalne hvale i počasti.

Duša moja grob je, a ja rđav monah
što na grobu živim, i uvek stanovah;
Ničeg da ulepša golotinju zida.

O, leni monaše! Hoćeš li ikada
pretvoriti žive prizore svog jada
u čin svojih ruku, i sjaj očnjeg vida?

Verlen – Povorka

 

 

Majmun u brokatnoj vesti

skakuće ispred dame gipke

koja stiska rubac od čipke

u rukavicom obloženoj pesti.

 

A jedno Crnče uz veliki napor,

sav crven ,nosi teške skute

haljina njenih što se mute,

pažljiv na svaki tanan nabor.

 

Ne pušta majmun iz oka stroga

belinu grudi svoje gospe,

blago koje treba da se prospe

na nago tijelo nekog boga.

 

Crnče katkad digne,bez znanja

gospe,više no što treba

svoj raskošni teret : vreba

pogledom to što noću sanja.

 

Gospa se penje uza stube

i neće da se pojavi više,

dirnuta što je uvrediše:

životinje su bile grube.

Jutro sa Preverom – Deca kad se vole

 

Deca kad se vole

ljube se stojeći

po kapijama noći

dok prolaznici ukazuju prstom na njih.

 

Ali decu kad se vole

Baš briga

da l’ ih ko vidi

jer tu su samo njihove senke

treperave u noći

koje izazivaju kod prolaznika

bes,

prezir,

smeh

i zavist.

 

Deca kad se vole

nisu ovde ni za koga.

Tada su dalje odavde

nego što je noć,

i mnogo dalje

nego što je dan.

Ona su

u zaslepljujućoj svetlosti

prve ljubavi.

Herman Hese – Poezija – Ravena

Ravena
I

Bio sam ja u Raveni.
Gradić što samo mrtvilom diše,
pun crkava i ruševina –
u knjigama o svemu tome piše.

Prolaziš i obazireš se,
sokaci vlažni su i mutni,
svud mahovina raste i trava
i sve već hiljadu leta ćuti.

To je ko neke pesme stare –
ne smeje se ko ih čuje,
i svako sluša i svako potom
o nijma do noći snuje i snuje.

 

II

Ravenske žene, nežnih kretnji,
duboka pogleda i lika,
znaju za drevnu prošlost grada,
za raskoš davnih svečanika.

Ravenske žene, kao mirna
deca, duboko, tiho plaču.
Kad smeju se, ko zvonak napev
uz tužne reči da se začu.

Ravenske žene se kao daca
blago i zadovoljno mole.
Ni same ne znajuć da lažu
mogu da šapću kako vole.

Ravenske žene čudno ljube,
duboko, predanih usana.
A o životu znaju samo
da smrt će doći jednog dana.