Bez sažaljenja, obzira il’ stida
sagradiše oko mene debele zidove.
Sada beznadan sedim ovde.
Ne mogu misliti o drugom; izjeda ovaj me udes,
toliko poslova napolju čeka.
(Kako ih, dok zidahu, ne spazih?)
Ali od tih graditelja ne čuh nikakav zvuk.
Neprimetno, od spoljašnjeg me odvojiše sveta.
Sećam se, minu uz podsmeh blagi:
„Lep si, al’ nisi mog srca dragi.
Plam tvoje kose nek vetar gasi,
a moje drugi miluje vlasi.“
Znam da joj nisam blizak i mio:
Malo sam plesao, premalo pio.
Bio sam tužan, uvek u seni,
dok pesma ječi i vino peni.
Srećnik, jer on je bestidnik mali,
njegova brada prsi joj pali.
I dok u plesu vatra je greje,
ona se meni u lice smeje.
Haljina bela, purpurna traka,
latice kidam dozrelog maka.
Tu poput maka srce mi vene,
zalud jer ona nije za mene.
Okrutniji dolaze dani.
Vrijeme povlačenja odgođeno
na horizontu se ukazuje.
Uskoro ćeš vezati pertle
i tjerati pse u njihova dvorišta.
Jer utroba riba
se ohladila na vjetru.
Očajno gori svjetlost obronka.
Tvoj pogled u magli osjeća:
Vrijeme povlačenja odgođeno
na horizontu se ukazuje.
Tamo nesuprot ljubljena tone u pijesak,
on se diže ka njenoj raspletenoj kosi,
prekida joj govor,
naređuje joj da šuti,
nalazi je smrtnu,
spremnu za oproštanje
poslije svakog zagrljaja.
Ne osvrći se.
Sveži pertle.
Otjeraj pse.
U more baci ribe.
I pogasi obronka sjaj!
Okrutniji dolaze dani.
pB
U kavezu je bila pitoma ptica, slobodna ptica bila je u gori.
Kada je došlo vreme, susretoše se, tako je hteo usud.
Slobodna ptica peva: ’O draga, vinimo se u goru.’
Ptica u kavezu cvrkuće: ’Hajde da živimo zajedno u kavezu.’
Slobodna ptica reče: ’Gde je prostora za rešetkom da se rašire krila?’
’Avaj’, vapije ptica u kavezu, ’gde ću se u oblacima odmarati bez šipke?’
Slobodna ptica kliče: ’Miljeno moje, otpevaj mi pesme dubrava.’
Ptica u kavezu veli: ’Sedi do mene da te naučim govoru mudraca.’
Šumska ptica kliče: ’Ah, ne, ne! Pesme se ne mogu nikada naučiti.’
Ptica u kavezu veli:’Teško meni, zaobravila sam pesme dubrava.’
Njihova je ljubav žarka, puna žudnje; ali one ne mogu nikada da lete krilo uz krilo.
Kroz rešetku na kavezu gledaju se i uzalud trude da se upoznaju.
Lepršaju čežnjivo krilima svojim i pevaju: ’Hodi bliže, drago moje!’
Slobodna ptica klice: ’Ne ide, strah me zatvorenih vrata na kavezu.’
Ptica u kavezu cvrkuće: ’Avaj, krila su mi iznemogla i mrtva.’
Volim tvoje ruke za igračke
to telo koga skoro nema.
Žena je samo u mekoti mačke
što u tvom struku prede i drema.
Kako da nađem reči detinje
da ti objasnim šta ljubav znači,
a da ne ranim to malo zverinje;
Usnu na kojoj se mrve kolači.
Da imam nebeske tkanine vezene,
zlatnim i srebrnim svetlom ispletene,
tkanine plave i zagasite i tamne
od noci i svetla i polutame,
ja bih ih rasirio pred tvoja stopala:
Ali siromasan sam, imam tek snove;
Raširio sam snove pred tvoja stopala;
Hodaj nežno jer hodaš po mojim snovima
Od utorka do subote je
Pustinja sama nepregledna.
O, dugi preleti! Na sedam
Tisuću vrsta – strijela jedna.
I laste kada su letjele
U Egipat vodenim smjerom,
Četiri dana su lebdjele,
A ne taknuše vodu perom.
Ja sam bijedno zrno pšenice na putu
djevojke koju volim.
Ja, koji bijah
poput lava hrabar i ponosan,
sada sam malen slavuj u krošnjama,
koji tiho pjeva svoje ljubavne pjesme.
Nazad na vrh Ići dole
Obožavam tvoje runo koje je savrčeni trugao
Božanstva
Ja sam drvoseča jedinstvene prasume
O moj Eldorado
Ja sam jedina riba tvoga sladostrasnog okeana
Ti moja lepa sireno
Ja sam alpinista na tvojim snežnim planinama
O moji silno beli Alpi
Ja sam bozanski strelac tvojih tako lepih usta
O moj toliko dragi tobolče
I tegljač sam tvojih noćnih kosa
O lepa lađo u kanalu mojih poljubaca
I krinovi tvojih ruku zovu me znacima
O moja letnja bašto
Plodovi tvojih nedara sazrevaju za mene svoju milinu
O moj mirisni voćnjače
I podižem te o Madlena o lepotice na vrh sveta
Kao luču vaskolike svetlosti
avenijom crnih šuma prođe
jedna opatica
na biciklu
jedan se policajac krsti
pred katedralom
jedna katedrala od čipaka
jedna starica što nudi ljubav
za svega trideset franaka
plus soba
u jednoj radnji na uglu
prodaju tople pidžame
i žvakaće gume
za pse
jedan pijani mornar
u zagrljaju ulice
u jednoj se kafani toče
kakao i gorki likeri
jedan visoki kongoanac
što liči na kengura
umire javno
od nostalgije
oči jedne mlade konobarice
u kafani italija
podsećaju na oči modiljanijevih
žena
jedan se pijani nemac seća
poljakinje marije kazinske
koju je ljubio
1943
s jednom rukom
na pištolju
s drugom na levoj sisi
jedan me raštimovani
klavir
podseća na luku spasa
u parizu
gde sam plakao jedne večeri
gledajući jedan ljubavni par
kako se grli